Moleri Potemikovnih sela

14. 03. 2014 / Autor: Zlatko Minić

---

---

Novinarstvo u Srbiji je, nažalost, zarobljeno ne samo od strane raznih PR spinera, marketinških agencija, stranačkih portparola i drugih portparola političkih i finansijskih moćnika (a ne treba biti veliki moćnik za ovakve nejake medije), već se i samo zakucalo među četiri zida.

Retko ćemo saznati šta se desilo, ali znamo šta se izjavilo, ocenilo, dodalo, optužilo i odgovorilo. Iz političko/ekonomskih razloga pitanja se na postavljaju, a iz loše navike, zbog loše škole ili prosto zbog lenjosti (a sve to uzrokovano lošim platama i lošom selekcijom) mediji više ne prenose sliku stvarnosti već u 2D kopiraju holograme koji im se projektuju. 

To je ponekad jako zabavno, kao sa čuvenim slučajem nepostojeće kafane Osama preko puta američke ambasade, kada su mediji preneli izmišljenu priču sa “miror” sajta B92, a da se niko nije setio da ode i da vidi da li kafana zaista postoji.

Ili, svežiji primer, nepostojeći grafit na FLU i izmišljeni "oštar protest" nastavnika, gde je u okviru umetničkog projekta pokazano kako funkcionišu mediji u Srbiji. 

Dokazali smo da je za manjak smisla dovoljan višak informacija - bilo koja irelevantna organizacija dobiće prostor u medijima ako ima faks ili e-mail i lep, ubedljiv memorandum. S druge strane, ne otvaraju se važne teme, političari ne samo da neometano grade Potemkinova sela, već im novinari pridržavaju kante sa krečom. 

Transparentnost Srbija, organizacija u kojoj sam pronašao azil od dnevnog novinarstva, često radi ono što bi morao da bude posao novinara i medija. Postavlja logična pitanja. Ne pojavljujemo se na konferencijama za novinare, pa pitanja tražimo pozivajući se na slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

Kada Privremeni organ izjavi da je spasio Beograd od bankrota, TS traži dokumente koji pokazuju da je Beogradu pretio bankrot i dokumente u kojima su mere koje je Organi sproveo i sprečio bankrot. Odgovor nismo dobili.

Kada Vlada, odnosno potpredsednik Vlade, predstave strane savetnike, mi pitamo koliko košta njihovo angažovanje. Tražimo ugovor. Odgovora nema. Kada se saopšti da je ostvarena ušteda od 355 miliona evra na javnim nabavkama, tražimo odgovor na pitanje na koji način je zaključeno da je reč o uštedama, a ne o lošem planiranju odnosno smanjenom obimu nabavki. Tražimo ugovor sa Etihadom, Studiju izvodljivosti za kanal do Egejskog mora, tražimo dokumente o Beogradu na vodi i objašnjenje o kakvom pravnom poslu je reč.

Otvorili smo stranicu na Fejsbuku na kojoj komentarišemo dnevno-političke nelogičnosti i prazne priče, ukazujemo šta smo tražili i šta treba pitati funkcionere. I umesto da ti komentari budu podsticaj za novinare da sami potraže odgovore, doživljavamo „promociju“ kakvoj se nismo nadali – mediji organizuju polemiku Transparentnosti Srbija i funkcionera.

Pa tako, kada smo postavili pitanje zbog čega se ne raspisuje javni konkurs za Beograd na vodi, kako predviđa Zakon o javnom-privatnom partnerstvu i kakav je to pravni posao ako nije JPP, mediji prenesu naše pitanje i potom odgovor Privremenog organa da Transparentnost nađe investitora ako joj se ne sviđa ovaj koga je našla vlast. Odgovor na naše pitanje nismo dobili, mediji na njemu nisu insistirali. 

Ministar Bačević ignoriše zahteve TS (i rešenje Poverenika) da učini javnom Studiju izvodljivosti za kanal do Grčke, a mediji mu daje prostor da ponavlja kako je Studija pozitivna i kako su svi koji drugačije kažu neprijatelji progresa. Ne pitaju ga: „A gde ti je Studija, čoveče!“. 

Vlada Srbije saopšti da je usvojila plan rad aza 2014. koji sadrži precizne planove rada ministarstava. Svi to objave, a niko ne pita gde su planovi. I od kraja decembra, evo do marta, nikoga ne zanimaju ti precizni planovi rada. Koji su i dalje nedostupni.

A najgore je kada (malobrojni) mediji ili novinari postave dobro pitanje i ne dobiju odgovor, zadovoljavamo se (mi - novinari, mediji, javnost) da objavimo to pitanje (ponosni, ne bez razloga što smo ga ipak postavili) i taj nesuvisli odgovor. Priča se tu završava.

Najsvežiji primer - Južni tok. Jasno je da se 10 dana pred izbore i ta tema koristi za političko obračunavanje, ali mi i dalje ne znamo da li se gradi ili ne. (Dugo smo čekali, što reče predsednik).

Šta smo saznali: "Radimo prema ambicioznom vremenskom okviru i radovi su započeti kako na deonicama na moru, tako i na kopnu, uključujući i Srbiju". 

Tri dana ranije premijer je rekao da se radovi u Srbiji odlažu jer nema državnih garancija za osnivački ulog Srbijagasa u preduzeću Južni tok Srbija. Ko laže? Možda bismo znali da smo od Gasproma dobili odgovor na pitanje gde se to gradi, možemo li da odemo da vidimo, snimimo radnike sa lopatama, buldozere, kamione... Ovako, možda grade gasnu podstanicu u podrumu one kafane Osama, preko puta bivše američke ambasade.