Etika na internetu

Pa ipak, oblast u kojoj podela još uvek postoji između našeg identiteta na mreži i van nje jeste domen moralnosti. Iako je studija MediaSmartsa Mladi Kanađani u umreženom svetu pronašla da su mladi ljudi često veoma ljubazni i obzirni prema drugima na internetu, a taj zaključak podržavaju istraživanja rađena u SAD i Velikoj Britaniji, neprijateljsko i agresivno ponašanje je, takođe, uobičajeno: u američkoj studiji su skoro devet tinejdžera od njih deset izjavili da su bili svedoci „zlom i okrutnom ponašanju prema drugoj osobi na nekoj društvenoj mreži“, dok je istraživanje iz Velike Britanije zaključilo „da je skoro trećina dece u uzrastu osnovaca i četvrtina dece uzrasta srednjoškolaca izjavilo da im zli komentari ili ponašanje kvare uživanje u vremenu provedenom na internetu“. Štaviše, čak i oni mladi ljudi, koji su odlučili da pozitivno deluju na internetu, često opisuju internet kao mesto gde moral i etika po pravilu ne važe i gde ljudi govore i rade stvari koje nikada ne bi uradili lično. Ovim se sugeriše da iako mladi ljudi obično imaju dobre moralne instinkte, potrebno im je više smernica za gledanje na internet kao na prostor u kojem se primenjuju moral i etika.

Ovo ne treba da iznenađuje, zato što ne sagledavamo automatski svaku situaciju kroz etičku prizmu čak i kao odrasli ljudi. Ovo se dešava delimično zato što moralnost neke radnje zavisi delom od same situacije: saopštiti nekome da je vašem prijatelju dijagnostikovan dijabetes bilo bi moralno neutralno u nekim situacijama, pogrešno u drugim (ako ste prijateljev lekar na primer), a pravilno u trećim (ako prijatelj radi kao vozač autobusa, na primer, i nema kontrolu nad bolešću, to znači da putnike izlaže opasnosti). Etičke dimenzije možemo da prepoznamo i u radnjama o kojima nismo ranije razmišljali: u pijenju kafe ili kupovini odeće.

Internet je, u stvari, iznenađujuće sličan kafiću ili robnoj kući jer često ne sagledavamo sopstvene radnje kroz etičku prizmu. To je zato što smo skloniji da osetimo moralnu ili etičku odgovornost prema nekome prema kome osećamo empatiju, a kada koristimo digitalne medije skloni smo da upadnemo u veliki broj „zamki empatije“. Mnoge stvari koje pokreću empatiju u nama – ton glasa, govor tela, izraz lica – odsutne su tokom interakcije na internetu. Ljudi takođe često precenjuju da su negativna ponašanja uobičajena; oba ova faktora mogu da naprave ogromnu razliku u tome da li mladi ljudi osećaju empatiju prema drugima i kako se ponašaju. Konačno, iako se mladi ljudi uglavnom druže na internetu sa ljudima koje poznaju i van mreže, činjenica da je moguće ostati potpuno ili delimično anoniman na internetu – kao i percepcija da verovatno nećete biti kažnjeni za nešto što uradite na internetu – doprinosi tome da se ljudi osećaju manje odgovorni za svoje postupke i manje obavezni prema drugima. Pošto nikada ne znamo ko nas prati na internetu, više smo podložni „efektu posmatrača“. Ovaj termin se koristi da opiše tri faktora zbog kojih ljudi verovatno neće preduzeti ništa kada su deo gomile: samim tim ste deo publike pa je manje verovatno da nećete ništa preduzeti zbog straha od neuspeha, stida ili neodobravanja; osećate da ste manje odgovorni da nešto preduzmete zato što možda mislite da je to tuđi posao; i posebno ste osetljivi na društvene norme pošto ste svesni da vas posmatraju – većina aktivnosti na mreži, naročito one koje su popularne među mladim ljudima, odvijaju se u umreženim okruženjima kao što su društvene mreže – pa prema tome, možemo da pratimo druge članove grupe da bismo videli kako sami da postupimo u određenim situacijama. Stvari kojima se naročito deca i mladi bave na internetu mogu, takođe, imati uticaja na to da li internet vide kao okruženje gde moral i etika važe ili ne. Video igre možda podstiču (ili čak traže od nas) da radimo nešto što se inače protivi našem moralu, kao na primer da ubijamo ljude ili pljačkamo banke, u kontekstu koji je lišen moralnosti zato što “žrtve” u stvari ne postoje i bilo kakva preispitivanja sopstvenih radnji manje su važna od želje za pobedom. Čak i u interakciji sa drugim ljudima, u video igrama sa više učesnika, radimo možda stvari koje inače ne bi ukoliko kultura igara više vrednuje suprostavljenost igrača od saradnje. Istraživanja su pokazala da video igre mogu “pripremiti” igrače da se upuste u prosocijalno ili antisocijlno ponašanje zavisno od zadataka koje im igre nalažu.

Međutim, mladi ljudi prolaze kroz različite faze moralnog prosuđivanja u toku odrastanja. Dakle, da li je nešto pravilno ili pogrešno – i da li se nešto uopšte smatra etičkim pitanjem – može da se zasniva na riziku od kazne, verovatnoći nagrade za učinjeno dobro delo, zatim kako drugi ljudi na to gledaju, šta zakon o tome kaže, ili, po univerzalnom principu pravde, sve zavisi od detetovog uzrasta i moralnog razvoja. Međutim, napredovanje kroz ove faze ne odvija se automatski: mlade ljude valja usmeravati i stimulisati da srastu s njima, naročito u onim kasnijim fazama. Ovo je možda najveći razlog zašto omladina često ne sagledava internet kroz etičku prizmu: dok naša istraživanja pokazuju da mnogi roditelji razgovaraju o internetu s mlađom decom, izgleda da se ovi razgovori proređuju kako deca odrastaju.

Zato je MediaSmarts uveo novi naslov na svojoj internet stranici - Etika na internetu, koja pomaže roditeljima i nastavnicima da deci i mladima pruže smernice koje su im potrebne kako bi se izborili sa moralnim dilemama kao što su sajber maltretiranje, deljenje tuđih sadržaja na internetu, akademsko poštenje i poštovanje intelektualne svojine. Ovaj odeljak je nastavak dela Ostani na pravom putu, koji predstavlja skup lekcija i programa profesionalnog razvoja koje smo lansirali 2013. godine i koji je veoma vrzo postao jedan od naših najviše korišćenih resursa.

TEkst u originalu možete pročitati na http://mediasmarts.ca/blog/ethics-online