Izveštavanje o etničkoj pripadnosti i veroispovesti

Da bi mogli tako da rade, novinarima treba vremena za promišljanje bez obzira na to što rade u vreme kad su kanali informisanja “umreženi”, a mediji izveštavaju munjevito. Pisanje o različitostima zahteva zajedničke vrendosti i podršku za suprotstavljanje širenja neznanja, netrpeljivosti i mržnje, što dovodi do diskriminacije i socijalnih tenzija.

Ova studija ističe važnost dobre prakse u novinarstvu i služi kao podsticaj i smernica za one koji su spremni da se zalažu za principe izveštavanja u javnom interesu.

Studija otkriva primere gde je novinarstvo podbacilo kad je reč o etičkom pristupu, ali i ilustruje primerima kako “dobro novinarstvo”, precizno, nezavisno i proizvedeno uz mnogo stila, može igrati ključnu ulogu u rasturanju “zidova neznanja”, zatucanosti i nepravde.

Studija posebno ističe izazove sa kojima se suočavaju mediji koji izveštavaju o etničkoj pripadnosti i veroispovestima, gde se novinari često bore da se uspostavi ravnoteža kulturnih i verskih vrednosti i pravo na slobodu izražavanja.

To nije lak zadatak, sticanje veština može da traje i godinama. Ovo istraživanje će pomoći. Ono može da se poveže sa misijom ljudi koji rade u novinarstvu i da će biti jednako korisno da medijske studentima, istraživačima, političarima i drugima u civilnom društvu posvećenom eliminaciji svih oblika predrasuda i diskriminacije.

(Iz uvoda Milice Pešić, izvršne direktorke Media Diversity Instituta, Getting the Facts Rights: Reporting Ethnicity and Religion)