Medijska pismenost i novi humanizam

U seriji „Teorijski aspekti informaciono-komunikacionih tehnologija u obrazovanju“ obljavljena  je  monografija “Medijska pismenost i novi humanizam“. Njeni autori, Hoze Manuel Perez i Tapio Varis, razmatraju mogućnosti koje medijska pismenost otvara u svetu globalnog obrazovanja i komunikacije u kontekstu novog humanizma.

Kad se primeni na obrazovanje, koncept novog humanizma, koji je novo „vjeruju“ UNESCO-a, predlaže stvaranje inkluzivnijeg društva u kom svi ljudi imaju šansu da pristupe znanju i kvalitetnom obrazovanju i gde se svaka reč čuje u univerzalnom dijalogu. Po mišljenju autora, novi humanizam u globalnom društvu mora da ima kao prioritet novo osećanje poštovanja za raznovrsnost i kulturnu različitost i mora da podržava medijski razvoj u cilju jačanja nove kulture mira.  Knjiga je namenjena prosvetnim radnicima, istraživačima, kreatorima politike, medijima i civilnom društvu.

Na obrazovanje snažno utiču procesi koji se javljaju u društvu, intelektualni, filozofski i politički pokreti. Humanistički pristup je u prošlosti imao najtrajniji uticaj na obrazovanje, pokrenuo je inovacije u školskim programima i usavršio pedagoške metode. Današnji napredak u informacionim tehnologijama i širenje novih digitalnih medija i obrazovnih okruženja nužno predviđaju sve veću važnost medijske pismenosti, koja se priznaje kao jedna od ključnih veština u obrazovnom sistemu skoro u celom svetu.

Glavni cilj studije, koju je od Tapia Varisa (Univerzitet u Tampereu, Finska) i Hozea Manuela Pereza Tornera (Nezavisni univerziet u  Barseloni, Španija) naručio Institut za informacione tehnologije u obrazovanju UNESCO-a, bio je da se ispitaju digitalna i medijska pismenost u kontekstu obrazovne komunikacije i novi humanizam koji se angažuje na suzbijanju obezličavajućih efekata masovne tehnologije.

Studija je pokrenuta kako bi se obezbedio dublji uvid u nedavne trendove razvoja medijske kulture i pokreta medijske pismenosti i da bi se pružio konceptulani okvir za medijsku pismenost, novi program medijske pismenosti i za obuku nastavnika.

U monografiji se kombinuju diskurs obrazovne filozofije i pristupi obrazovnog istraživanja. Autori podržavaju definiciju medijske pismenosti kao „procesa usvajanja i korišćenja kodova u savremenom medijskom sistemu kao i operativnih veština koje su neophodne za ispravno korišćenje tehnoloških sistema na kojim se ovi kodovi zasnivaju“ i kao „sposobnost pristupa, analize i procene moći slika, zvukova i poruka sa kojim se svakodnevno susrećemo i koje igraju važnu ulogu u savremenoj kulturi.

To uključuje i individualnu sposobnost komuniciranja uz vešto korišćenje medija. Medijska pismenost se odnosi na sve medije, uključujući televiziju, film, radio i snimljenu muziku, štampu, internet i druge digitalne komunikacione tehnologije... Zajednička im je ideja da je medijska pismenost osnovna veština, jer ona podržava mnoge druge, i zato je ne treba podučavati samo kao određeno polje znanja, niti prosto kao veštinu ili kolektivnu praksu.

Razmatrajući medijsku pismenost iz interkulturalne perspektive, autori  opisuju njenu ulogu u svetu u kojem ideja jedinstvenosti svake civilizacije kao izolovanog, samodovoljnog entiteta nije više opravdana: čovečanstvo mora da “natera” medijski sistem kao celinu da preuzme obavezu kako bi stimulisao ovaj snažni interkulturalni odnos koji globalni svet traži od nas.

Na osnovu analize nedavnih  inicijativa u medijskoj pismenosti koje su pokrenuli UNESCO, Evropska komisija i drugi, Varis i Perez Tornero su formulisali osnovne principe agende čiji je cilj da ojača doprinos medijske  pismenosti interkulturalnom dijalogu.

Ova publikacija obaveštava nastavnike, istraživače, kreatore politike, medije i civilno društvo o mogućnostima koje medijska pismenost otvara u svetu globalne komunikacije i obrazovanja i kako potencijal informaciono-komunikacionih tehnologija može da poboljša pristup i kvalitet obrazovanju.