Profesionalni izazovi: Imenovati decu ili ne

05. 03. 2014 / Izvor: Smernica za novinare i zaposlene u medijima Međunarodne federacije novinara - Omogućavanje deci da uživaju svoja prava/Putting children in the right.

---

---

Jedno od najtežih etičkih pitanja jeste da li da se imenuju deca i da li da se njihova lica pokazuju na fotografijama ili filmu. Smernice Međunarodne federacije novinara (IFJ) kažu da medijski profesionalci treba da: spreče vizuelno ili drugo identifikovanje dece, osim ako to nije u jasnom interesu javnosti (član 5).

Zanimljivo je da Konvencija o pravima deteta uključuje i jedno pravo koje još nije pomenuto. Član 7 glasi: Dete će biti registrovano odmah po rođenju i imaće od samog rođenja pravo na ime, pravo na državljanstvo, i koliko god je to moguće, pravo da zna svoje roditelje i da od njih dobija zaštitu. Dok član 8 ponavlja da država mora: da se angažuje na poštovanju prava deteta da sačuva svoj identitet, uključujući državljanstvo, ime i porodične odnose koji se priznaju po zakonu bez protivzakonitog mešanja.

Oni koji su oblikovali ovu konvenciju možda nisu imali na umu medije, ali je značajno da je jedno od osnovnih prava deteta pravo na ime.

Novinari ne treba da olako prelaze preko ovog prava tamo gde se ne nanosi šteta. Ako se dete prikazuje u reportaži koja ga prikazuje u dobrom svetlu, gde dete nije žrtva, i gde su se sa ovim prikazom složili i dete i roditelji, kao i u slučajevima gde se dete ne dovodi u opasnost, postoji pozitivan argument da se poštuje identitet deteta i da se koristi njegovo ime. Briga zbog identifikacije često je praćena negativnim prikazom u medijima – koji ne pokriva pitanja dece, osim kada postoji neki problem. Klauzula IFJ-a je sročena kako bi mediji snosili odgovornost da svaku upotrebu imena konkretnog deteta opravdaju javnim interesom, umesto da teret dokazivanja da je detetu naneta šteta bude na porodici ili kritičarima medija.

Ima mnogo slučajeva kad su deca uključena u sudske procese ili su pod starateljstvom lokalnih vlasti, gde nije dozvoljeno da se dete imenuje u vezi sa sudskim postupkom ili pitanjem koje je do postupka dovelo. Ovakvi zakoni se razlikuju od zemlje do zemlje, ali u svakom slučaju novinari nikada ne smeju da imenuju dete koje je žrtva seksualnog napada ili silovanja. Svi novinari moraju biti upoznati sa zakonom o otkrivanju identiteta koji je na snazi u zemlji u kojoj rade.
Kada rade na reportažama o seksualnom zlostavljanju, mediji moraju da rade u duhu dva ključna dela Opcionog protokola o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji. Prvi kaže da se štiti: privatnost i identitet dece žrtava ... da bi se izbeglo neprimereno širenje informacija koje bi mogle da dovedu do identifikacije deteta žrtve.

Drugi ključni princip kaže državama da razvijaju svest u široj javnosti, uključujući i decu, preko informisanja odgovarajućim sredstvima, obrazovanja i obučavanja o preventivnim merama i štetnom dejstvu prekršaja što zapravo znači da mediji moraju da efikasno rade svoj posao. Između ove dve krajnosti dobre novinarske reportaže i izveštavanja o seksualnom zlostavljanju nalazi se spektar okolnosti i priča koje iziskuju pojedinačne odluke o tome da li dete treba imenovati.

Razlog zbog kog mediji vole da pokažu lica ljudi i navedu njihovo ime jeste da se u novinarstvu zapravo i radi o stvarnom životu i stvarnim ljudima, kao i da pravi ljudi reportažama daju humanost. Ali postoji opasnost da, ako se imena rutinski menjaju, slabimo vezu sa pojedincem i njegovom realnošću. Onda dolazi iskušenje da se možda izmeni jedna ili dve činjenice, da se priča „poboljša”, jer se sada radi o izmišljenom liku. Jedna od prednosti korišćenja pravih imena i lica jeste da se novinari mogu smatrati odgovornim za ono što proizvode. Kada se daju specifične informacije o konkretnom detetu, mediji naglašavaju da se u toj priči vrednuje dete kao pojedinac, a da se ne koristi kao bezlični simbol.

Prvi zadatak medija jeste da se osigura da dete ne trpi dodatnu štetu, a u mnogim slučajevima nju donosi publicitet koji identifikuje dete i stavlja ga u žižu interesovanja javnosti. Međutim, razmatrajući javni interes i pravo deteta na privatnost, medijski profesionalci treba da uzmu u obzir i povezanost deteta sa sopstvenim imenom. Ako se ime deteta automatski promeni, nezavisno od konteksta, to dehumanizuje dete koje ima pravo da vidi kako reportaža na kraju izgleda i da se pita zbog čega je novinar, koji je tako lepo delovao, pogrešno zapisao njegovo ime. Često je dovoljno da se koristi samo jedno ime, a u doba rastuće zabrinutosti zbog pedofila jasno je da bi od medija bilo potpuno neodgovorno da pod ma kojim uslovima navedu adresu deteta.

Jasno je da ovaj pristup treba usaglasiti sa situacijama u kojima se detetu ne nanosi šteta. Novinare na ovo ne treba ni podsećati. Medijski profesionalac treba da naglasi mladoj osobi, čak i starijem tinejdžeru, da zadovoljstvo gledanja samog sebe na televiziji ili gledanja svoje slike u novinama mora da se stavi u kontekst onoga što će oni o tome misliti kasnije, ako publicitet na bilo koji način narušava njegove perspektive.

Intervjuisanje dece

Već smo utvrdili da se zloupotreba zasniva na neravnoteži moći, a u intervjuu jedan medijski profesionalac ima daleko više moći od deteta. Kako se može efikasno obaviti intervju, uz poštovanje dečjih prava?

• Intervjui sa decom  treba, osim u izuzetnim slučajevima, uvek da se obavljaju uz prisustvo nekoga ko će delovati u najboljem interesu deteta, ko će štititi dete i prekinuti intervju ako je to neophodno.
• Osoba koja intervjuiše dete treba da sedi ili stoji na istoj visini na kojoj je dete, i ne sme da „gleda s visine”, ni bukvalno ni metaforički.
• U slučaju radijskog ili televizijskog intervjua, neophodno je da dete bude opušteno, a ne napeto niti uplašeno kamerom ili tehnologijom. Ovo može da znači i da snimatelji treba da sa detetom provedu neko vreme pre nego što uključe kameru i na dete upere svetlo.
• Pitanja treba da budu upućena detetu a ne odraslom, a odrasli pratilac treba da posmatra i interveniše – jer ćete u protivnom dobiti priču odrasle osobe, a ne detetovu.
• Osoba koja intervjuiše treba da ima smiren, prijateljski i neutralan glas, i da ne reaguje sa zaprepašćenjem i zgranutošću.
• Pitanja treba da budu jasna i nedvosmislena, i ne treba da navode dete. Prvo postavljamo otvoreno pitanje (tako da dete ne oseća pritisak da odgovori na bilo koji specifičan način), a onda koristimo zatvorena pitanja da se usredsredimo na činjenice koje treba da proverimo.
• Pitanja treba ponavljati na različite načine da bi se proverilo da li je dete razumelo smisao i da li se izrazilo jasno.
• Bolje je postavljati pitanja vezana za činjenice o tome šta je neko rekao ili uradio, nego da pitate kako se dete osećalo. Treba tražiti svaki mogući vid saradnje (što predstavlja dobru praksu za sve vrste intervjua).
• Ako se intervju obavlja uz pomoć prevodioca, vodite računa da prevodilac prevodi tačno ono što dete kaže, a ne da tumači ili rezimira odgovore.

Novinarima se obično savetuje da za vreme intervjua uspostave kontakt očima. Ovo se sa decom ne radi uvek, posebno ne ako su nervozna ili potištena. Kada sam intervjuisao decu koja su bila oteta od strane pobunjeničke vojske i opisivala užasavajuće zlostavljanje, bio sam zapanjen koliko često su se zagledali ispred sebe i zapravo govorili kao da se obraćaju sami sebi.
Jedan od razloga zbog kojih je zlostavljanje dece potcenjeno jeste što se reč odraslih prihvata kada je protiv nje samo reč deteta. U stvari, manje je verovatno da će lagati dete nego odrasla osoba, a iskusni sudski sistemi sada prepoznaju da, uz pravu podršku, deca mogu biti izvanredni i generalno iskreni svedoci. Sa njima se može napraviti i izvanredan direktan i otvoren intervju.

Iako su po pravilu sklona istini, deca koja su bila u nevolji (vezanoj za kriminal ili seksualnu eksploataciju) ponekad sebe predstavljaju kao pasivne posmatrače događaja koji su se odvijali oko njih. Može biti nužno da pažljivo postavite pitanje o njihovoj ulozi.

„A gde si ti bio kada se to dešavalo? Šta se u tom trenutku događalo?” Ima smisla i da dete podsetite da  Vi niste policajac i da ga ne osuđujete, ali je Vaša obaveza i da ne uvučete dete u zamku i navedete ga da samo sebe optuži. Ako Vam se čini da su stvari koje dete govori kontradiktorne, budite strpljivi i vratite se na istu temu, postavljajući pitanja na drugačiji način. Ne insistirajte ako dete nije voljno da odgovori. Idite dalje. Ograničite dužinu intervjua i neka Vas usmerava odrasla osoba koja je tu u ime deteta.

Oni koji traže precizna uputstva kako da postupaju smatraće ovaj odeljak neprijatno nepreciznim. Na kraju, dužnost novinara ili drugog medijskog profesionalca koji radi ovaj posao jeste da deluje u najboljem interesu deteta i da etička pitanja reši jasno i pošteno. Ovo neće garantovati da novinar neće praviti greške, ali će dramatično popraviti kvalitet medijskih reportaža o temema vezanim za decu.

Konvencija o pravima deteta bazira se na duhu mira, dostojanstva, slobode, jednakosti i solidarnosti. Novinari ove kvalitete treba da prenose na decu. Kao preambula smernicama IFJ kaže se: „Svesno, osetljivo i profesionalno novinarstvo predstavlja ključni element u svakoj medijskoj strategiji za poboljšanje kvaliteta izveštavanja kada se radi o ljudskim pravima i društvu. Dnevni izazov za novinare i medijske kuće se posebno oseća kada se radi o reportažama o deci i njihovim pravima”.

Glavna odgovornost da se ne nanese šteta mladim ljudima, da ih medijske kuće ne iskorišćavaju u svojim reportažama, leži na tim istim medijskim kućama. One treba da uspostave protokole za odlučivanje da li je primereno snimati intervjue sa mladim ljudima ili ne, da li treba tražiti dozvolu ili ne, kako tražiti takvu dozvolu, i kako će se sve to objasniti samim mladim ljudima. Uz to, medijske kuće treba da imaju jasne metode za  raspravu o teškim slučajevima, i za njihovo rešavanje. Ovi postupci  moraju da idu dalje, i da se ne zadržavaju samo na tome da odgovorno lice donese odluku. Mora se razraditi metod za održavanje profesionalnih diskusija, pa čak (odnosno posebno onda) kada su rokovi kratki.

Ne postoji samo kolektivna odgovornost jedne kuće. Svaki pojedini novinar i medijski  profesionalac ima i ličnu odgovornost da deluje moralno, čak i ako je on, odnosno ona, pod pritiskom da proizvede rezultate. „Postupati po naređenju” nije izgovor za nanošenje štete deci. Novinari i medijski profesionalci imaju svoje obaveze da prate svoje kodekse ponašanja i rad u skladu sa sopstvenom savešću, čak i kada to znači da se suprotstavljaju rukovodiocima

Tekst je dostupan na srpskom jeziku na sajtu UNS-a