Duh pametnog telefona

25. 08. 2014 / Autor:Mirjana Ognjanović, Izvor: Politikin zabavnik, Foto: sxc.hu

---

---

Da li i dalje postoji život bez pametnih telefona, elektronskih poruka i povezivanja putem interneta, pokušali su da saznaju oni koji su na takav život navikli, osnivači i zaposleni u Silicijumskoj dolini

Postoje ljudi koji ne pamte kada su pročitali neku knjigu. Premda čitaju po celi dan! Ali ne držeći knjigu u ruci, već sedeći ispred ekrana.

Elektronske poruke. Tvitovi. Postovi. Blogovi. Sve kratko, zapravo skraćeno. Bez ijedne suvišne reči. Ponekad su i reči skraćene.

Imaju hiljade prijatelja u celom svetu i prisutni su na „Instagramu”,

„Fejsbuku”, „Tviteru”, „Forskveru”. Tokom dana oni kraj sebe – u džepu, u ruci ili u torbi – uvek imaju (bar) pametni telefon, punjač ili bateriju. Kratko rečeno, „dostupni su” i „na vezi” dvadeset četiri sata na dan. Ovde je reč o zaposlenim ljudima koji žive u okolini San Franciska, kao i u samom gradu u kojem je zarudela zora digitalne ere.

Ali ne samo o njima. Svima je jasno o kome govorimo.

A onda su jednog dana dobili poziv za svojevrsnu pustolovinu. Da ponovo iskuse onaj stari život. Onaj koji je bio podeljen na juče, danas i sutra – na pre podne, popodne i veče. Kada je čovek mogao da bude isključivo na jednom mestu. U šatoru, u vreći za spavanje, na izletu ili letovanju. Onda kada su ljudi pisali razglednice i pisma kako bi članove porodice obavestili da su stigli na neko odredište, a retko su telefonirali, jer je bilo skupo i zahtevalo dugo čekanje u redu u pošti.

Milioneri na logorovanju

U kalifornijskoj šumi Navaro početkom juna pripremao se neobičan društveni ogled. U svojevrsnom letnjem kampu održavao se prvi tečaj odvikavanja od svih pomagala koje je donela informaciona tehnologija, od digitalnih medija. Pet dana trajao je pogled unazad, povratak starom načinu života koji i nije baš toliko star. Na ulasku u kamp svi su ostavili mobilne telefon, tablet, noutbuk... „Polaznici tečaja” nisu bili obavezni da govore o poslu, ni o preduzeću u kome rade. O učinku i platama. O nezaposlenosti. Reč „apple” trebalo je tokom tih dana da označava samo jabuku, a „cloud” isključivo vlažan vazduh koji se ponekad pretvori u kišu. Valjalo je navići se na sastanke licem u lice, a ne zamenjivati ih u poslednjem trenutku elektronskim sastancima ili druženjem preko „Skajpa”. Čitavu stvar činila je posebno zanimljivom činjenica da su mnogi od učesnika postali milioneri upravo zahvaljujući internetu! Bogataši sa mreže. To su stručnjaci koji rade na polju biotehnologija i po zanimanju su programeri, hakeri, inženjeri...

Ne bi se stoga moglo naslutiti kako baš mnogo žele povratak unazad. Zašto bi? Takozvani digitalni život omogućio im je mnogo toga! U svakom slučaju, tri stotine muškaraca i žena u „najboljim godinama” – između 25 i 40 – odvojilo se od tastatura, manjih ili većih, i krenulo na petodnevno logorovanje. Većina njih nije se odvajala od računara bar šesnaest sati dnevno poslednjih desetak godina. Koliko su i budni! Da, baš takav im je život. Oni jedu, razgovaraju, smeju se, vole, zarađuju i troše novac ispred nekog ekrana.

Za početak, polaznicima petodnevnog tečaja odvikavanja od IT-života bilo je neobično što ne mogu da provere temperaturu vazduha. Koliko li je stepeni? Prilično je hladno? Da li da ipak obučem jaknu? Kolika je vlažnost vazduha? Hoće li biti vedro ili oblačno?

Čovek koji je osmislio i organizovao kamp za odvikavanje od digitalnih medija zove se Livi Feliks i dolazi iz Ouklanda u Kaliforniji. Ima samo 29 godina. U dvadeset petoj ugrozio je sopstveno zdravlje zbog prekomernog posla. Pošto je završio studije na uglednom univerzitetu Stenford, osnovao je sopstveno malo preduzeće. Preduzeće je vrtoglavo napredovalo. Livi nije ni primetio da je čitavog dana na mreži. Dostupan. Ali, taj novi način života veoma mu se dopao. Istini za volju, donosio je i značajne sume novca. I sve je bilo odlično dok se jednoga dana nije – srušio. Završio je u bolnici. Lekari su mu savetovali da se odmori. Došao je na zamisao da pođe na put oko sveta.

U izvesnoj meri, ponovo je naučio da se odmara, da jede i fizički bude u društvu ljudi. A onda se 2011. godine ponovo vratio u San Francisko, odlučan da okrene potpuno novu stranicu... Ali, stvari mu nisu išle na ruku. Toliko toga novog bilo je na domaku ruke. „Tviter”, „Instagram”... Shvativši da je – bar što se njega tiče – đavo odneo šalu, zatvorio je staro preduzeće i otvori novo: „Digitalni detoks” – preduzeće za detoksikaciju od digitalnih medija. Odvikavanje. Baš kao što je slučaj sa svim bolestima zavisnosti.

Previše podataka

Čini se da pripadamo onim generacijama koje su videle sve. Tačnije, ne možemo, kao nekada, da kažemo kako, na primer, nismo videli Nijagarine vodopade, ili smo ih videli samo na fotografiji ili u knjizi. Takoreći sve što postoji možemo i da vidimo i da saznamo nešto o tome. Dovoljno je da upišemo šta želimo u prozorčić pretraživača. Osim modnih revija, trka automobila, koncerata klasične muzike, operskih arija koje izvode papagaji, čovek je u mogućnosti da bude svedok i tragičnih događaja, ratnih sukoba, na primer. Jer, sve što je snimljeno, neposredno je i često u „realnom vremenu” (odnosno istom trenutku) dostupno i na mreži. Takvo viđenje stvarnosti, kao i broj ponuđenih podataka, ponekad nas čine rasejanim. A nekada imamo utisak da znamo sve. Često smo razočarani. Ne znamo da li je neki događaj ulepšan ili prikazan tako da nam se ogadi. Šta je istina?

Kako je taj novi, povezani svet uticao na odnose među ljudima, na naš unutrašnji život? Izvesno je da današnji ljudi ne podnose da budu „nasamo sa sobom”, pa taj „izlazak” iz sebe i neprestano povezivanje postaje psihička potreba. U stvari, svaka mogućnost usamljenosti je nepodnošljiva. „Fejsbuk” je dovoljan kako bismo stišali osećanje uznemirenosti koje nas obuzima kad pomislimo da smo prepušteni sami sebi. Ali, koliko će trajati osećanje zadovoljstva kada primimo više stotina elektronskih rođendanskih čestitki preko „fejsbuka”, ako znamo da ih je program ove društvene mreže opomenuo kako treba da nam čestitaju rođendan? Uopšte, toliko je lako dospeti do drugih i povezati se za tili čas. Doći do podataka, pratiti i povezivati činjenice i vesti. To je ujedno i druga strane medalje. Izvesnost da svako može da nas nađe – bilo kada i bilo gde. Lako održavamo veze s onima koji nam zapravo malo znače. Manji deo vremena provodimo fizički s onima čije nam je prisustvo tako mnogo značilo – članovima porodice i najboljim prijateljima. Naš um preplavljen je podacima i vestima koje nismo želeli da čujemo, niti su nam od naročite koristi.

Ali, vratimo se kampu za odvikavanje od digitalnih medija. U velikoj kolibi – trpezariji, prilikom doručka, svi su dobili svitak hartije sa pitanjima na koja treba da odgovore. Koja je bila tvoja omiljena igra? Šta si uspeo da uradiš, a tome se uopšte nisi nadao? Od kada poznaješ svog najboljeg prijatelja? Da li si u stanju da pročitaš geografsku kartu? Da li možeš da izrecituješ (napamet) neku pesmu? Bar jednu... Mnogi posetioci šume Navaro pitali su se da li uopšte da odgovaraju na pitanja.

Popodneva su bila posvećena ćutanju. Niko nije smeo da govori i niko to nije činio. Trebalo je da svi ostanu sami sa svojim mislima. Što se inače retko dešava. Tri stotine ljudi šetalo je ćutke kroz šumu. Neki su sedeli zagledani u daljinu slušajući šum lišća i poj ptica. A neki su spavali. Najzad malo odmora na vazduhu.

Vreme prolazi brzo, čak i kada ne koristimo računare. Pet dana prođe za čas. Određeni broj učesnika tečaja ipak su dan ranije počeli da napuštaju šumu. Tvrdili su da se u prirodi ne osećaju dobro. Nedostajao im je krevet. Pate od alergija. Nije im odgovarala hrana. Po svaku cenu trebalo je da se vrate na posao. I niko nije priznavao da mu je zapravo vrlo teško. Oni koji su izdržali do kraja, poslednjeg dana otvoreno su počeli da govore o fenomenu „duh predmeta”. Naime, često su imali utisak kao da čuju zvonjavu svog mobilnog telefona.  Nekima se čak činilo da im vibrira u džepu! 

U toku noći budili su se jer su mogli da se zakunu kako su čuli osobeno zvrckanje, kao da im je stigla elektronska poruka. Jedna devojka je najzad priznala šta je njena najveća želja. Da razgovara sa nekim usredsređeno, a duže od „160 karaktera”. Razume se, bilo je i onih koji su ipak – premda je sve bilo dobrovoljno – prokrijumčarili mobilni telefon. Možda ni sebi nisu smeli da priznaju da bez njega ne mogu da žive spokojno, te su ga stavili u torbu, „za svaki slučaj”.

Darovitost bez pretraživača

Završni čin logorovanja u šumi bilo je iskazivanje darovitosti – šou program talenata. Neko je pričao viceve, neko pevao, bilo je više gitarista i komičara. Najviše je ipak bilo onih koji nisu mogli da se sete šta bi pokazali. Nedostajao im je podsetnik. „Gugl”, na primer. Pretraživač znanja i ideja. Date su im stare pisaće mašine... Jedan mladić je napisao: „Da li foke spavaju u vodi ili na obali?” Nije bilo „Vikipedije” da mu odgovori. „Koji je smisao života?” napisala je devojka koju je okruženje očito navelo na ovakvo razmišljanje. Brojna pitanja stajala su okačena na tabli. Ko je znao odgovor, mogao je da uzme list i istom pisaćom mašinom otkuca šta zna, te list ponovo okači na tablu. Većina njih nikada nije dotakla pisaću mašinu. Kako se stavlja list hartije u ovu napravu? Raspored slova je isti kao i na tastaturi?! Kakvo čudo! Stekao se utisak da je pisaća mašina najzanimljiviji „gedžet” koji je osvojio mnoga srca. Koliko je samo zabavna ta sprava! Ali koliko svi prave grešaka pri kucanju. A sve popravke se vide. Premda, kad otkucaš slovo, odmah je i štampano na hartiji! Zanimljiva stvar, oko logorske vatre, svi su pevali stare pesme. Uglavnom su to bili „,Bitlsi”, Bob Dilan... Muzika od pre pedeset godina.

Livi Feliks mogao je da bude zadovoljan kada je sve bilo završeno. Naravno, niko od učesnika nije bacio ni računar, ni pametni telefon. Ali, ovakvo iskustvo svima je značilo. Svi će se setiti kako su ručavali ne zureći u ekran, kako su razgovarali bez „fejsa”, da nisu okretali glavu od prisutnog sagovornika kako bi poslali elektronsku poruku. Premda, kada su se vratili kućama, odmah su osnovali novu grupu na „Fejsbuku”. Postavili su slike i nastavili da se druže. Neki su se čak usudili da kažu kako će se truditi da postanu gazde novih tehnologija! A ne robovi. Ah, puste želje! Makar su svi saznali da je bolje kupiti budilnik nego držati mobilni telefon kraj glave!