medijska pismenost
banner

O cenzuri i samocenzuri

04. 08. 2014 / Autor: Ljiljana Smajlović, Izvor: Politika, Foto: Medija centar Beograd



Gde bi nam bio kraj kada bi se vlast borila za slobode u koje je verovala dok je bila u opoziciji? Ili da se opozicija borila za slobodu štampe dok je još bila na vlasti.

O cenzuri i samocenzuri

Da je štampa slobodna, štampala bi ono što ja mislim. Ako štampa nešto drugo, znači da nije slobodna. Da urednik ima kuraži, objavio bi moje mišljenje.

Tako rezonuje većina građana Srbije i to neće promeniti medijski zakoni koje je Skupština Srbije juče izglasala, ma kako ih Brisel hvalio. U pošti koja svakodnevno stiže glavnoj urednici „Politike” najčešći je sledeći refren: „Ako imate hrabrosti, objavićete moje mišljenje. Ako ga ne objavite, znaću da ste nitkov najgore vrste”.

Veoma je malo onih koji prihvataju da im članak možda nije dobar i da kuraž s tim nema nikakve veze. Još je manje onih koji tuđa mišljenja prihvataju kao slobodu izražavanja. I nisu samo čitaoci takvi.

Moja drugarica, inače dobra novinarka, evo godinu dana je ljuta na mene što Aleksandru Vučiću javno ne kažem ono što ona o njemu privatno misli. Ne saopštava negativan stav o premijeru posredstvom medija za koji radi, mada se ne ustručava da stranim ambasadorima kaže šta misli. Sada vidim da su neki poslanici njen čin samocenzure hteli i zakonom da zabrane.
Stvarno, zakonom?

Ovde se smatra prirodnim da ljudi drže kako je samo njihovo mišljenje objektivno. Ko još iskreno veruje u pluralizam? Ovde jesi ili nisi u pravu. Oni koji nisu u pravu moraju da se sklone, a mi koji jesmo da zauzmemo njihova mesta.

Mnogi u pismima čitalaca zahtevaju da nekog ućutkam. Kako je dobio prostor, pitaju? Većina ne uviđa nikakvu vezu između sebe, stanja u društvu i prilika u medijima. Ali štampa je u najboljem slučaju čuvar institucija, a u najgorem sredstvo pomoću kog manjina iskorišćava neuređenost društva u privatne svrhe.

Ljutimo se na medije što nas nisu izbavili iz vlasti onih koji su se ravnali samo prema vlastitim, koruptivnim interesima. Ali štampa ne može biti zamena za institucije. Ako ustanove ne funkcionišu, beskrupulozni novinar lovi u mulju, a savesni se nađe na mukama.

Nisam to ja izmislila, to je davno zabeležio Volter Lipman. Ali isti građani koji s apetitom učestvuju u sve oštrijoj političkoj polarizaciji, veruju da je „druga strana” odgovorna što je Srbija sve dublje podeljena zemlja.

Svejedno ne mogu da zamislim da se ponovi vreme kada je jednom predsedniku pošlo za rukom da privoli ama baš sve urednike svih nacionalnih medija (sem valjda „Pečata”) da njegovu ostavku na mesto šefa države nazovu „skraćenjem mandata”. Takva unisonost medija više jednostavno nije zamisliva, i to je dobro.

Zašto čitaoci odbijaju da uvide kako stanje novinarstva ima neke veze sa stanjem društva? Urednici „Politike” bi bili bogati kad bi dobijali po evro kad god im neko kaže da bi sve u društvu bilo bolje samo da oni ne objavljuju ono što objavljuju.

Pre izbora su nam govorili da anketari lažu i da je nemoguće da većina odobrava ovoliku Vučićevu vlast, dok sada kažu: kad biste vi drugačije pisali, niko ne bi glasao za Aleksandra Vučića.

Stvarno? Stalno se ovde obnavlja ta mantra da je ljudima lako isprati mozak, da Srbi ne bi imali nikakvih simpatija za Srbe u Hrvatskoj i Bosni samo da nije bilo Miloševićevog ratnog huškanja.

Jedan kolega iz „Vremena” je američkim novinarima uredno pričao, a oni štampali, kako bi i u Americi izbio građanski rat da su televizije stalno prikazivale Dejvida Djuka, notornog kju-kluks-klanovog ideologa.

Ali su Amerikanci i bez Djuka posle poverovali propagandi da je lokalni tiranin u Iraku na pragu nuklearnog arsenala kojim će uništiti pola zemaljske kugle. Nisu pomogle ni sloboda govora, ni privatna i nezavisna štampa, ni dvesta i kusur godina star ustav, ni prvi amandman.

Pa i kad je laž otkrivena, visok postotak Amerikanaca i dalje tvrdo veruje u Sadamovo oružje za masovno uništenje, dok u zapadnim novinama sada čitam da Rusi ne bi podržavali Putina oko Ukrajine da im mozak nije isprala državna televizija.

Kod nas je politička netrpeljivost toliko narasla da do principa malo ko drži. U Feketiću, a posle u poplavama, mnogi su protestovali što se Vučić trpa da spasava decu i „zauzima mesto u čamcu” – da bi u isto vreme izražavali ogorčenje što Tomislav Nikolić nikom nije zauzeo mesto u čamcu. Gde je on dok se Srbija davi?

Ni tu set medijskih zakona neće pomoći, ma koliko juče usvojeni propisi bili ujednačeni sa evropskim standardima i ma koliku podršku imali u Briselu.

Kažem to kao neko ko nije dobio podršku Brisela za predlog da se zakonska obaveza medija da prijavljuju državnu pomoć proširi i na pomoć drugih država. Deo mojih kolega uvek je složno skakao na svakoga ko bi postavio pitanje finansiranja medija iz zapadnih izvora, pa Udruženje novinara Srbije nije dobilo podršku medijske koalicije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije da se ova obaveza unese u Zakon o javnom informisanju.

Najveća poslovna asocijacija izdavača u Srbiji posebno je pisala parlamentu da ne treba prihvatiti predlog UNS-a.

Ni Vlada Srbije nije imala razumevanja za mišljenje UNS-a da nas je Verica Barać silno zadužila kada je na jednom mestu prikupila podatke o medijima i novinarskim udruženjima koji su prethodne četiri godine izdašno finansirani iz budžeta Srbije, i da bi bilo veoma korisno i zanimljivo da imamo i spisak medija koji su finansirani iz budžeta evropskih i drugih država.

Da vidimo o kolikim se novcima tu radi, ali i da se uverimo postoji li korelacija između uređivačkih politika tih medija i interesa njihovih finansijera. Valjda više niko ne osporava činjenicu da obično postoji neka veza između rada i onog ko ga plaća?

U čemu je zapravo razlika između Tanjuga, Bete i Foneta? „Politike” i „Danasa”? Kakvu ulogu u tome igra poreklo novca? Zar čitaoci to nemaju pravo da znaju?

Mislim da to Vladu Srbije nije zanimalo jer Brisel nije zanimalo. A i zašto bi? Evropska unija nema razloga da bude nezadovoljna našim medijima. Ovde se o EU retko kritički govori, najčešće pohvalno ili neutralno. Je li to dokaz cenzure ili samocenzure, ne pita ama baš niko.

No, Brisel se verovatno ne bi protivio predlogu UNS-a da nas je Ministarstvo kulture podržalo, ali tu smo ušli u začarani krug jer je državnom aparatu na prvom mestu kako da zadovolji zahteve briselskih eksperata.

No, zato smo dobili podršku Demokratske stranke. Borko Stefanović i Dragan Šutanovac podržali su naš amandman kao svoj. I, neću da lažem, veoma sam im zahvalna na tome, iako nismo uspeli.

Ali sve nešto mislim, gde bi nam bio kraj kada bi se vlast borila za slobode u koje je verovala dok je bila u opoziciji? Ili da se sadašnja opozicija borila za slobodu štampe dok je još bila na vlasti...