Analiza televizijskih programa za decu u Srbiji

Uočen je manir da se dečiji sadržaji emituju u vikend blokovima od po nekoliko sati, što na kraju daje zadovoljavajući udeo dečijeg programa u ukupnom programu.

Veća je zastupljenost stranih sadržaja od domaćih, s tim da je strana produkcija skoro isključivo deo dečijeg programa komercijalnih i kablovskih emitera, a domaća javnih servisa.

Uravnoteženija slika se dobija tek ukoliko se govori o ukupno emitovanom dečijem programu stranog i domaćeg porekla.

Pošto strana proizvodnja dominira u statistici sadržaja na svim kanalima, sem javnih servisa, otvara se pitanje promocije autohtone kulture i vrednosti. Analiza je pokazala da dva javna servisa nude žanrovski najraznovrsniji sadržaj, ali da program nije jednako raznovrstan kada je u pitanju prilagođenost različitim uzrastima.

Javni servisi i komercijalni emiteri sa nacionalnom frekvencijom najmanje nude sadržaje za uzrast od 0-6 godina. Najveći broj emisija prilagođen je uzrastu od 7-10 godina, a zatim uzrastu od 11-14 godina uz napomenu da komercijalne televizije imaju vrlo oskudan program prilagođen deci te dobi. Najveći deo programa kablovskih kanala prilagođen je uzrastima od 0-6 i 7-10 godina. Najveći broj emisija sa učešćem dece emitovan je na javnim servisima. Programski sadržaji u kojima su deca učesnici nisu emitovana na kanalima Happy Kids, B92 i kablovskom kanalu Minimaks.

U celokupnom posmatranom programu uočene su dve emisije od kojih je jedna prilagođena za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, a druga govori o ovoj deci i ona su učesnici programa. Obe se emituju na kanalu javnog servisa RTS 2. Učešće dece sa 14 smetnjama u razvoju i invaliditetom u programu pogodnom za uzraste mlađe od ranog adolescentskog doba ne postoji. Deca iz marginalizovanih grupa nisu vidljiva u dečijem programu.

Većina emitovanog dečijeg programa nema interaktivni karakter, niti podstiče razmišljanje ili učestvovanje gledaoca u temi.

Život na selu predstavljen je svega u dva, reprizirana, serijala: Priče iz Nepričave i Neven (oba se emituju na RTS-u).

Kao najzastupljenije teme u dečijim programima nalaze se: magija, transformacija, čudovišta, zatim nasilje i borba protiv zla, a uočeno je da najmanje ima dečijeg programa koji se bavi higijenom, zdravljem, ishranom.

Bitno je navesti i da kanali sa nacionalnom pokrivenošću, osim javnih servisa RTS-a i RTV-a, nemaju urednike dečijih programa iako taj program emituju. Odgovorni u televizijama ne prepoznaju svoju nadležnost za ovaj segment programa, tako da je skoro nemoguće doći do odgovora u vezi sa dečijim programom koji emituju.

Najvećim nedostatkom dečijih programa javnih servisa dale bi se smatrati brojne reprize starih emisija. Takođe, na kablovskim i komercijalnim kanalima sa nacionalnom pokrivenošču većina emisija je reprizirana. Čak i ako je reč o premijernom emitovanju na početku nedelje, emisije su tokom posmatranog perioda ponovo emitovane. U oba javna servisa urednici ne doživljavaju reprize kao nedostatak, već potrebu da se novim

generacijama predstave vanvremenske vrednosti, ovdašnja tradicija i kultura. Jedan od odlučujućih momenata za repriziranje je, kažu u javnim servisima, popularnost u vreme premijere i procena da nova publika treba da upozna te sadržaje kako bi bili sačuvani od zaborava.

Rezultati pokazuju da većina dece u Srbiji često gleda televiziju i da ne prate isključivo dečije programe. Naime, jedan deo dece izjavljuje da su im siromašni dečji programi, pa da zato gledaju “Animal planet”, “History channel”, “Discovery” i sportske kanale.

Nalaz da devojčice provode značajno više vremena u gledanju televizije je u skladu sa rezultatima drugih istraživanja koja pokazuju da dečaci provode više vremena u korišćenju računara i da se kod njih značajno češće javlja zavisnost od računara (Cao & Su, 2006; Bugarski, 2004).

Utvrđeno je da značajan deo dece prati i sadržaje koji nisu primereni njihovom uzrastu već su sadržaji koje gledaju ostali ukućani. Ovo se pre svega odnosi na emisije zabavnog karaktera, muzička takmičenja, kvizove i igrane serije, kako domaće tako i strane. Verovatno 15 je da roditelji u većoj meri daju socijalno poželjne odgovore, ili ne prate dovoljno šta njihova deca gledaju, kada je u pitanju primerenost programa koji deca prate. Roditelji, naime, navode

da deca češće gledaju dečiji program, a ređe sve što gledaju ostali ukućani ili sve na televiziji, nego što to navode deca.

Deca iz seoskih i prigradskih sredina češće navode da na televiziji prate sve što prate i ostali ukućani, od dece koja žive u gradskoj sredini. Ovde ostaje otvoreno pitanje zašto je to tako, da li je to rezultat manje ponude kulturnih, zabavnih, sportskih i drugih sadržaja u tim sredinama, ili je reč o manjoj osvešćenosti roditelja o uticaju televizije na decu i njihovo poimanje sveta, ili je neki drugi razlog po sredi. To ostaje kao tema za neko buduće istraživanje.

Roditelji ne prate dovoljno šta im deca gledaju na televiziji, niti s njima dogovaraju i planiraju šta će gledati: skoro 80% dece izjavljuje da samo bira šta će gledati na televiziji, a oko 70% roditelja navodi da ne bira detetu šta će gledati, ali da prati šta dete

gleda, a trećina navodi da ne zna koje emisije njegovo/njeno dete prati na televiziji. Kada se ovome nalazu doda nalaz da trećina roditelja uviđa koliko televizija može biti snažan agens socijalizacije i stoga uticati na stavove i identitet dece, da roditelji procenjuju uticaj dečijih TV sadržaja kao osrednji, očito je da bi trebalo raditi na osvešćivanju roditelja kada je pitanju uticaj televizije na decu. Nalaz da deca roditelja sa višom školskom spremom manje vremena provode gledajući televiziju od dece roditelja sa nižom školskom spremom u skladu je sa nalazom da više obrazovani roditelji pokazuju manje zadovoljstvo TV sadržajima

za decu i očito u skladu sa tim pokušavaju da intervenišu u dečije gledanje tv, organizuju im slobodno vreme na neke druge načine, češće od roditelja koji su nižeg obrazovnog statusa.Od svih roditelja koji su odgovorili na upitnik, svega ¼ čine očevi, a ¾ majke.

Zanimljivo je razmisliti o ovom podatku i šta nam on govori. Vrlo verovatno da je on rezultat toga što se očevi manje bave decom, tj. uobičajenog stava (i prakse) da su deca majčina briga, tj. da se majke uglavnom bave decom, njihovim obrazovanjem i drugim aktivnostima, da ih više prate i bolje poznaju. Kada se pogledaju analize udžbenika za osnovu školu, vidi se da i u novim generacijama udžbenika, gde se žene mnogo češće sreću u profesionalnim ulogama nego u starim udžbenicima (gde su bile dominantno prikazane kao majke i domaćice), još uvek se sreće stereotipna slika da se samo majka bavi decom i brine o njima (Pešikan i Marinković, 1999). Naravno, nije problem što se majka bavi decom, to je sasvim prirodno, ali bi bilo dobro da su i očevi uključeni u tu brigu, jer je ženama problem da pomire svoje profesionalne i privatne uloge, posebno bez sistemske društvene pomoći.Omiljeni TV sadržaji deci ostaju crtani filmovi (najpopularniji su oni koji se

prikazuju na B92: “Sunđer Bob Kockalone”, “Štrumfovi”, “Pingvini sa Madagaskara”,”Kung Fu Panda”). Iako ih navode kao omiljeni program, deca napominju da se mnogi crtani filmovi često repriziraju i da deo njih nije u skladu sa njihovim uzrastom (“bebeći su”), pa zbog toga interesovanje preusmeravaju na serije namenejne tinejdžerima, listom strane proizvodnje (“Big time rush”, “iCarly”, “Victorius”…). Neka deca navode prednosti gledanja programa na engleskom jeziku, jer im pomaže u učenju jezika, dok druga prepoznaju da bi bilo potrebno da dečiji programi oslikavaju način

života koji je u skladu sa domaćim kontekstom i izjavljuju da nedostaje TV sadržaja za decu na srpskom jeziku. Deca takođe primećuju da je u nekim crtanim filmovima sinhronizacija lošeg kvaliteta što je još jedan od njihovih argumenata da je potrebno više emisija na srpskom jeziku.

Važno je istaći da i deca i roditelji kao veoma kvalitetne navode emisije starije proizvodnje, najčešće su to stare dečije emisije prikazivane na RTS (“Muzički tobogan”, “Fazoni i fore”, “Metla bez drške”, “Čarobni autobus” itd). Roditelji zapažaju da je potrebno više emisija koje će po sadržaju i formi biti slične pomenutim starim emisijama, ali da budu

savremene produkcije. Veliki broj roditelja primećuje da su dečiji programi domaće proizvodnje zastareli i da su zato manje interesantni deci. Ističemo da se kao jedan od aspekata zastarelosti programa može navesti potencijal za interaktivnost, naime komunikacija TV sadržaja sa decom. Ovo roditelji prepoznaju kao problem kada je reč o komercijalnom aspektu TV programa (“uspešno komuniciraju kada treba da prodaju igračke”). Ogroman broj dece na pitanje kako unaprediti dečije TV programe navodi aspekt interaktivnosti i pominje da je potreban veći broj kvizova sa učešćem dece. Interaktivnost u TV sadržajima omogućava se i pitanjima koje likovi/glumci/voditelji programa mogu postaviti deci koja od kuće prate taj sadržaj, ili kada se tokom emisije pozivaju deca na neku vrstu akcije (“ajde da ovo otpevamo zajedno”,”a sada svi na noge pa da vežbamo zajedno”, “a šta vi možete da uradite u vašoj ulici da bude manje životinja bez skloništa tokom zime” itd.).

Zadovoljstvo TV programima je veće kod dece nego kod roditelja, što je očekivan rezultat. No, i dalje postoji veliki raskorak između pokazanog nezadovoljstva roditelja TV programima i njihovog izveštavanja o količini vremena koje deca provode pred televizijom. Postoji više mogućih objašnjenja za ovaj rezultat, jedno moguće objašnjenje je da roditelji nemaju izbora i da gledanje televizije smatraju kao pomoć u čuvanju dece.

O analizi televizijskih programa za decu i regulativi

Decom se u ovoj analizi, a prema kategorizaciji navedenoj u priručniku „Komunikacija sa decom“1

smatraju osobe od rođenja do 14 godina i to podeljene u tri razvojne faze. Od rođenja do šeste godine deca su u ranom razvojnom dobu. Od sedme do desete godine u srednjem, a od jedanaeste do četrnaeste godine u ranom adolescentskom dobu.

Korišćene su metode: analiza sadržaja, intervju, upitnik i kvantitativna statistička metoda.

Analizirano je učešće dečijeg programa u ukupnom programu televizijskih kanala koji imaju nacionalnu frekvenciju. Posebna pažnja posvećena je sadržaju programa u odnosu na načela: učešće dece, inkluzivnost osetljivih i marginalizovanih grupa, prilagođenost uzrastu, interakcija, edukativnost.

Analizom su obuhvaćena dva javna servisa- Radio-televiziju Srbije (RTS) i Radio-televizije Vojvodine (RTV) sa po dva kanala, koji imaju zakonske obaveze emitovanja programa za decu, kao i komercijalni emiteri: Prva, B92, Pink, Happy i Happy Kids. Kanali Happy i Happy Kids su u većem delu izveštaja tretirani kao jedan, jer dele frekvenciju: kanal Happy Kids se emituje od 10.00 do 14.00 časova, a dečiji medijski sadržaj na tim kanalima je isti i emituje se bez prekida kada program Happy Kids, jedini specijalizovani dečiji kanal sa nacionalnom pokrivenošću, ulazi u termin Happy kanala.

Analizirana su i tri kablovska kanala specijalizovana za dečiji program: Minimaks, Ultra i Mini Ultra. Ovi kanali su po brojnosti populacije koja je izložena njihovom programu uporedivi sa kanalima sa nacionalnom pokrivenošću, i njihova gledanost, ima značajan udeo u ukupnoj gledanosti dečijih sadržaja. To se posebno odnosi na program za najmlađi uzrast (0-6 godina) koji se veoma malo emituje na kanalima sa nacionalnom frekvencijom. Na osnovu baze Regulatornog tela za elektronske medije Srbije (REM) i praćenja programa u okviru redovne programske šeme, analiziran je period od 1.1.2014 do 30.4.2014, sa posebnim fokusom na prvu nedelju februara. Ž

Ova nedelja je odabrana da bi zastupljenost dečijeg programa bila što manje opterećena vanrednim okolnostima zbog kojih je većina kanal promenila svoju programsku šemu i koje su mogle ugroziti validnost i postojanost rezultata analize - predizborni period, zimski raspust, prelazak na letnju šemu, vanredna situacija izazvana poplavama u maju. Jedinica analize je dečiji program pod kojim se podrazumevaju dečije drame i TV filmovi, dečije igrane serije i serijali, crtane serije, kratki crtani filmovi za decu, dečiji celovečernji filmovi, dečiji kvizovi, muzičke i ostale zabavne emisije za decu, mešovite dečije emisije.

Uzorak je činilo 12 dečijih programa. Na osnovu praćenja programa u odabranoj nedelji i ukupnom analiziranom periodu, formulisana su pitanja urednicima dečijih programa na kanalima sa nacionalnom pokrivenošću s ciljem da se dođe do kriterijuma kojima se rukovode emiteri prilikom odabira i proizvodnje dečijeg programa.

Predmet analize su i stavovi dece i roditelja o televizijskim programima za decu. Podaci prikupljeni u 10 škola (4 seoske/prigradske škole i 6 gradskih) na teritoriji Republike Srbije, tokom septembra i oktobra 2014. godine, kroz odgovore 458 dece i 412 roditelja (870 ispitanika) daju precizniju sliku o omiljenim sadržajima i potrebama dece, uticaju koji televizijski sadržaji na njih imaju, stavovima i odnosu roditelja prema dečijem TV programu. Analiza je imala za cilj i da se programi za decu stave u kontekst zakonskih i podzakonskih obaveza emitera. Tako, analiza nudi pregled regulative i prakse emitera i regulatornih tela u zemljama regiona i Evropske unije.

Nalazi analize programa za decu i zakonske regulative, kao i intervjui sa urednicima televizijskih stanica, roditeljima i decom, poslužili su za formulisanje preporuka za unapređenje kvaliteta televizijskog programa koji je namenjen deci i uključuje decu.