Kako se novinari suočavaju sa sve manjim redakcijama

Grupa američkih univerzitetskih profesora je pokušala da sazna i objavila je istraživački rad sa podužim naslovom: „Novinarstvo u kulturi nesigurnosti zaposlenja: proizvodnja vesti u organizacionoj i profesionalnoj nesigurnosti“.

Istraživanje je izvršeno na državnom institutu Ajove, a glavni autor je Brajan Ekdejl. Koautori su Melisa Tali, Šon Hamsen i Džejn Singer, koja sada radi kao profesor predmeta inovacije u novinarstvu na Gradskom univerzitetu u Londonu.

Moraćete da se izborite s nespretnim opisom novinara kao „novinarskih radnika“, ali averziju zadržite na tome. Interesantan materijal se odnosi na stavove koji su otkriveni među ljudima koji prežive otpuštanje s posla. Ugledajući se na prethodno istraživanje, izveštaj počinje tvrdnjom:

„Radnici koji zadrže posao u preduzeću u kojem se smanjuje broj zaposlenih, takozvani „preživeli“, ophrvani su tugom, krivicom, ljutnjom i sumnjom.

Preživeti otpuštanje ume da bude tako mučno da preživeli često osećaju veći stres i manju nezavisnost nego radnici koji su izgubili posao i pronašli novo radno mesto“.

Ne iznenađuje da oni koji su zadržani na poslu tajno osećaju nesigurnost. Da li baš oni sledeći na redu? Očito je „da strah postaje tema redovnih razgovora u redakciji“.

Ali ljudi se različito nose s problemima i u istraživanju su identifikovana četiri tipa novinskih radnika:

Optimista (konstruktivan/aktivan) - doživljavaju veću sigurnost na poslu i pomažu u postizanju budućih ciljeva. Predusretljiv (konstruktivan/pasivan). Osećaju se sigurno na poslu, ali pre će prihvatati promene nego što će ih sami pokretati.

Plašljivac (destruktivan/pasivan) - nesigurni su na poslu i kada su suočeni sa promenama u profesiji, osećaju se bespomoćnim. Cinik (destruktivan/aktivan). Ovi ljudi osećaju nesigurnost na poslu i aktivno se opiru promenama.

Autori su detaljno opisali svaku kategoriju koristeći odgovore ispitanika. Najinteresantniji deo izveštaja bavi se plašljivim i ciničnim novinskim radnicima.

Ispostavlja se da obe kategorije ne samo da ne vole promene, nego ih vide u negativnom kontekstu umesto da prihvate prilike koje ona nudi. Negativnost se odražava u antiupravljačkom etosu. I ovo ih, naravno, izlaže većem riziku od budućeg gubitka posla.

Drugačije rečeno, umesto da daju sve od sebe kako bi usvojili nove inovacije i prakse, kojim bi se njihove šanse da ostanu na poslu zbog vrednosti koju predstavljaju za poslodavce povećale, oni sebe izlažu riziku da budu otpušteni.

Plašljivci kritikuju rukovodstvo tajno , a neprijateljstvo cinika je uglavnom otvoreno. Oni pokazuju prezir prema poslodavcima i posebno su uznemireni zapošljavanjem novih, mlađih ljudi koji poseduju veštine za koje oni ne pokazuju entuzijazam da ih steknu.

Ali autori se protive kažnjavanju plašljivih, ciničnih i predusretljivih radnika jer bi to, možda, preobratilo i entuzijaste u ove kategorije.

Umesto toga, urednici i rukovodioci trebalo bi da razmotre kako da razviju željene aktivne i konstruktivne reakcije tako što će graditi poverenje, jasno saopštavati razloge odluka o otpuštanju zaposlenih, stimulisati autonomiju i obraćati pažnju na to koliko su radnici zadovoljni svojim poslom“, piše u izveštaju.

Dalje se navodi:

„Nove organizacije često pate od paradoksa koji su same stvorile. Dok s jedne strane ohrabruju radnike da promene novinarsku praksu, s druge se same često upuštaju u radnje (kao što su loša komunikacija, nejasno merenje uspeha, uvećana očekivanja od posla, slabo opravdanje za odluke o gubitku posla itd.) koje izazivaju reakcije radnika koje sprečavaju takvu promenu“.

Moj komentar: Čini mi se da je u izveštaju pretpostavljeno da je „novinske organizacije“ briga i da su spremne da usvoje strategije kako bi doprle do svojih radnika. Ali, umesto toga, vlasnici su zaokupljeni problemom smanjenja prihoda u vreme kada moraju da ulože u digitalnu budućnost.

Oni nemaju vremena, resursa ili volje da prihvate radnike koji odbiju da se prilagode digitalnoj stvarnosti. Daleko je verovatnije da će nastojati da uposle mlađe (i jeftinije) radnike koji odlično barataju digitalnim medijima.

Dakle, plašljivci i cinici nisu poželjni u redakciji. Ono što novinari treba da prihvate jeste činjenica da moraju da se prilagode ili da budu otpušteni.

A to je, samo po sebi, neobična izjava sad kad smo već daleko odmakli na putu digitalizacije. Novinari, sigurno, prepoznaju tu realnost?

Izveštaj možete preuzeti sa ove adrese

Tekst preuzet sa http://www.theguardian.com/media/greenslade/2014/oct/30/downturn-newspapers