medijska pismenost
banner

Tajna učenja: Ne zapisujte beleške na laptopu

Sindi Mej



“Više je bolje.” Ova mantra je sveprisutna u američkoj kulturi bilo da govorimo o broju gigabajta u mobilnom telefonu ili broju konjskih snaga u pikap kombiju. Kada govorimo o studentima na koledžu, verovanje da je više, u stvari, bolje može da objasni široko rasprostranjeno uverenje da laptop u učionici uvećava akademski uspeh.

Zaista, studenti kucaju znatno brže što zapisuju rukom, te oni koji koriste laptop u učionici uglavnom hvataju više beležaka nego studenti koji zapisuju beleleške rukom. Štaviše, kada studenti hvataju beleške koristeći laptop, oni većinom hvataju beleške doslovno, zapisujući svaku pojedinu reč koju je profesor izgovorio.

Deluje da je korisnije pisati kompletnije beleške koje precizno prenose sadržaj kursa i uraditi pregled doslovnog materijala kasnije. Ali to ipak nije slučaj. Novo istraživanje koje su uradili Pem Miler i Danijel Openhajmer pokazuje da studenti koji ispisuju beleške na papiru u stvari nauče više.

U tri eksperimenta, Miler i Openhajmer zamolili su studente da zapisuju beleške u učionici, a zatim su testirali koliko su studenti memorisali činjenične detalje, kao i pojmovno razumevanje materijala i sposobnost studenata da sintetizuju ili uopšte dobijene informacije.

Polovini studenata je rečeno da beleške hvataju uz pomoć laptopa, dok je drugoj polovini naloženo da beleške zapisuju rukom. Kao i u drugim studijama, studenti koji su koristili laptop napravili su više beležaka. Međutim, u svakoj studiji oni koji su beleške pisali rukom mogli su se pohvaliti boljim konceptualnim razumevanjem i bili su uspešniji u primenjivanju znanja u odnosu na one koji su bekeške vodili na kompjuteru.

Otkuda ovakvi paradoksalni rezultati? Miler i Openhajmer iznose hipotezu da zapisivanje beleški rukom zahteva drugačije vrste kognitivnog procesuiranja nego što je to slučaj kod pisanja beleški na laptopu, a ovi različiti procesi utiču na učenje. Pisanje rukom je sporije i teže od kucanja i zapisivanje svake pojedine reči na predavanju je nemoguće. Umesto toga, studenti slušaju, razmišljaju i rezimiraju tako da mogu zapamtiti ukratko suštinu informacije. Dakle, zbog zapisivanja rukom mozak se aktivira i bavi teškim “mentalnim vežbanjem”, a ovakvi napori pospešuju razumevanje i pamćenje. Nasuprot tome, studenti koji kucaju mogu lako i verno da reprodukuju lekciju, ali ne procesuiraju njeno značenje, jer veća brzina kucanja dozvoljava studentima da zapišu lekciju reč po reč i da ne razmišljaju mnogo o samom sadržaju lekcije.

Kako bi procenili ovu teoriju, Miler i Openhajmer su uporedili sadržaj beležaka koje su zapisane rukom i onih koje su kucane na laptopu. U studiju su bili uključeni stotine studenata sa univerziteta Prinston i UCLA, a teme lekcije su se kretale od onih o slepim miševima, hlebu, algoritmima do predavanje o veri, disanju i ekonomiji. Analiza sadržaja beleški dosledno je pokazivala da studenti koji koriste laptop imaju više materijala sa predavanja zapisanog od reči do reči nego oni koji su beleške pisali rukom. Štaviše, obiman sadržaj koji je zapisan od reči do reči dovodi se u vezu sa lošijim pamćenjem materijala sa predavanja. Izgleda da studenti koji koriste laptop hvataju beleške prilično odsutno i mehanički, bez analize i sinteze. Ovakav način površne transkripcije ne uspeva da promoviše suvislo razumevanje ili primenu informacija.

Ukoliko je prednost običnog rukopisa rezultat konceptualnih procesa koje on podstiče, možda će savet korisnicima laptopa da sastavljaju sažete beleške, a ne one od reči do reči, poboljšati njihov radni učinak. Miler i Openhajmer su istražili ovu ideju upozorivši korisnike laptopa o tendenciji da transkribuju informaciju ne razmišljajući o njoj i jasno su im naložili da razmišljaju o informaciji i zapisuju beleške u laptop svojim rečima. Uprkos ovim uputstvima, studenti koji koriste laptop pokazali su isti stepen doslovno zapisanog sadržaja, a sinteza materijala im nije bila bolje nego kod studenata kojima nije rečeno da to čine. Moguće je da direktna uputstva o poboljšanju kvaliteta beleški na laptopu nisu uspela zato što je lakše osloniti se na manje zahtevne, mehaničke procese tokom kucanja.

Važno je primetiti da je većina studija, koje su poredile zapisivanje beleški rukom u odnosu na laptop, koristila testove nesposrednog pamćenja koji su zadavani ubrzo (uglavnom manje od jednog sata) nakon predavanja. U stvarnoj učionici, međutim, studente obično testiraju nekoliko dana, pa čak i nedelja, nakon učenja novog materijala. Dakle, iako korisnici laptopa ne mogu da memorišu mnogo tokom lekcije i pokazuju lošije rezultate na neposrednom testiranju, čini se da je razumno očekivati da će zbog dodatnih informacija koje zapišu biti u prednosti kada pregledaju materijal nakon duže pauze.

Ovo je opet pogrešno. Miler i Openhajmer uključili su i studiju u kojoj se od učesnika tražilo da zapisuju beleške ili rukom ili uz pomoć laptopa, s tim da im je rečeno da će materijal biti testiran za nedelju dana. Kada su učesnici dobili priliku da uče iz beleški pre završnog testa, oni koji su beleške zapisivali rukom još jednom su nadmašili učesnike sa laptopom. Pisane beleške sadrže sopstvene reči studenata i njihov rukopis i zato mogu da posluže kao efikasniji memorijski signal ponovnim kreiranjem samog konteksta (na primer procesa razmišljanja, emocija, zaključaka) kao i sadržaja (na primer pojedinih činjenica) sa predavanja.

Ovi nalazi sadrže važne implikacije za studente koji koriste laptop da pristupe opštem konceptu lekcije i beleškama koje profesori prikazuju u učionici. Pošto studenti mogu koristiti ovaj dostavljeni materijal kako bi pristupili sadržaju lekcije prostim klikom, nema potrebe za organizacijom, sintezom i rezimiranjem sopstvenim rečima. Stvarno, hvatanje beleški može da se svede na minimum ili beleške ne moraju uopšte da se zapisuju, a studenti mogu, zbog toga, da propuste priliku za mentalni rad koji je važan za učenje.

Osim što laptop menja kognitivne procese studenata i time umanjuje učenje, on predstavlja još jednu pretnju u učionici. U studiji Milerove i Openhajmera, na svim laptopovima je isključen internet, čime se eliminisalo ometanje kao što su mejlovi, ćaskanje, surfovanje po internetu i drugo što na mreži odvlači pražnju. U većini tipičnih koledža, međutim, pristup internetu je dostupan, a dokazano je da studenti na koledžu, koji koriste laptop, provode 40% vremena u učionici koristeći aplikacije koje nemaju veze sa predavanjem, verovatnije je da će popustiti u učenju, i manje su zadovoljni svojim obrazovanjem. U jednoj studiji u kojoj su učestvovali studenti prava, skoro 90% korisnika laptopa bavili su se onlajn aktivnostima koje nemaju veze sa predavanjem barem po pet minuta, a otprilike 60% njih su bili rastrojeni za vreme pola predavanja.

Tehnologija nam obezbeđuje inovativne alatke koje formiraju obrazovno iskustvo studenata, i to često na pozitivan i dinamičan način. Međutim, istraživanje Milerove i Openhajmera služi kao podsetnik da čak i kada nam tehnologija omogućava da postignemo više za manje vremena, ona uvek ne stimuliše učenje. Učenje je više od prostog primanja i mehaničkog memorisanja informacije. Ukoliko želimo da studenti sintetizuju materijal, izvode zaključke, uočavaju nove veze, procenjuju dokaze i primenjuju koncepte u novim situacijama, treba da stimulišemo duboke, radne kognitivne procese koji su temelj ovih sposobnosti. A što se tiče hvatanja beleški, studentima treba manje gigabajta, a više rada moždanim vijugama.

Tajna učenja: Ne zapisujte beleške na laptopu