UNESCO smernice o medijskoj pismenosti za nastavnike (PDF)

Ove smernice o medijskoj pismenosti za nastavnike su važan resurs za države članice UNESCO kao podrška njihovom radu ka postizanju ciljeva u vezi sa razvojem te oblasti.

Dokument je posebno napravljen za nastavnike kako bi podstakao uvođenje ovih tema u redovan nastavni program. Na taj način bi se pokrenuo katalitički proces koji treba da rezultira povećanjem medijske pismenosti miliona mladih ljudi.

UNESCO je u pisanje ovih smernica uključio i radove stručnjaka iz širokog spektra oblasti kao što su mediji, komunikacione tehnologije, obrazovanje i dr.

Publikacija je podeljena na dva dela. U prvom delu, između ostalog, nudi se i predlog nastavnog plana i programa i obrazloženje, glavnih tema. Drugi deo obuhvata detaljnije module nastavnog plana i programa.

Iz uvoda

Član 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima kaže da Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice. Medijska pismenost obučava građane veštinama potrebnim da tragaju za i uživaju u svim kirstima koja proizilaze iz ovog osnovnog ljudskog prava.

Ostvarenje ovog prava ojačano je Grinvaldskom deklaracijom iz 1982, koja prepoznaje potrebu da politički i obrazovni sistemimi promovišu "kritičko razumevanje" građana u vezi sa “fenomenom komunikacije “ i njihovo učešće u medijima (novi i stari).

To je dodatno ojačano Aleksandrijskom deklaracijom iz 2005, koja stavlja medijsku pismenost u temelj koncepta doživotnog učenja. Ona priznaje kako medijska i informaciona pismenost osnažuje ljudi u svim sferama života da traže, procenjuju, koriste i stvaraju informacije efikasno kako bi ostvarili lične, društvene, profesionalne i obrazovne ciljeve. To je osnovno ljudsko pravo u digitalnom svetu i promoviše društveno uključivanje svih naroda.

Mediji i drugi kanali infiormisanja (biblioteke, arhivi, internet i sl.), široko su priznati kao osnovni alatima za pomoć građanima da donose odluke na osnovu dobre infirmisanosti. Oni su takođe sredstva uz pomoć kojih društva uče o sebi, uz koja se održava javni diskurs, i gradi osećaj zajedništva. Svi kanali informisanja mogu da imaju veliki uticaj na koncept doživotnog učenja i zato građani treba da imaju osnovna znanja o tome kako funkcionišu i kako da ih koriste.

Medijska i informaciona pismenost otelotvoruje neophodna znanja o ulogama kanala informisanja u demokratskim društvima, uslovima pod kojima oni mogu efikasno da obavlaju svoje uloge, a razvija i veštine koje omogućavaju da se procene sadržaj i usluge koje nude ti kanali. To znanje treba zauzvrat da omogući korisnicima da se povežu sa medijima na smislen način. Kritičke veštine stečene kroz razvoj medijske pismenosti mogu građanima da omoguće da kompetentno zahtevaju kvalitetne usluge medija.

Prenošenjem veština medijske pismenosti učenicima, nastavnici se nalaze u ulozi zagovornika informisanog i racionalnog građanskog društva, a takođe, obučavajući učenike veštinama medijske pismenosti, učestvuju u stvaranju obrazovnog sistema u čijem centru nije sam nastavnik, već znanje.

Nastavnici će izvesnije da prihvate smernice o razvoju medijske pismenosti ako ga povežu sa pedagoškim strategijama koje unapređuju tradicionalne školske predmete . Podsticanje promena u obrazovnom sektoru koji će proisteći iz uvođenja medijske pismenostii njihovog uticaja na profesionalni razvoj su važni ciljevi ovog programa i kompetencija ponuđenog okvira.