03. 02. 2014 / Autor: Branka Otašević, Izvor: Politika
U poslednje vreme sve češće se govori o potrebi za novom vrstom obrazovanja, odnosno o poučavanju mladih da pravilno koriste nove tehnologije u komuniciranju. Pri tom se polazi od saznanja da internet, društvene mreže i onlajn povezivanje nose opasnost od raznih vidova zloupotrebe, prevara, zavisnosti...
Kod tog zalaganja za širenje „medijske pismenosti” nikako ne bi smelo da se zaboravi na televiziju. Jeste da se po svetu već i politički prevrati pokreću putem „Fejsbuka”, ali bar ovde televizija još ima najveću moć medijskog uticaja i najdirektnije formira javno mnjenje.
Pokazaće se to uskoro, čim počne predizborna kampanja za martovski izlazak na birališta. Potvrdiće se da je „osvajanje ekrana” najdelotvornija faza u borbi za osvajanje glasova. A videće se i koliko su u međuvremenu građani spontano savladali neke lekcije iz predmeta „medijska pismenost” i da li su se bolje opremili za odbranu od lukavih strategija i taktika kojima ih zavode, omamljuju, pridobijaju akteri političkog marketinga.
Ima više načina da se TV gledaoci upozore na neophodnost opreza pri prijemu TV sadržaja i upute u veštinu gledanja koja vodi razumevanju njihove suštine. Jedan takav upotrebio je reditelj RTS Ljubomir Radovanović 1994. godine snimivši „dokumentarnu” emisiju „Hitler ili istine i laži”, a drugi Valentina Delić, pozvavši ga prošle nedelje da u emisiji RTS-a „Ja, ti, mi” objasni svoju nameru, postupak i učinak.
Pokušajem da prenaglašavanjem i izmišljanjem, nelogičnim spojevima i apsurdnim tvrdnjama sklopljenim u formu ozbiljnog dokumentarca doturi do publike čistu laž, Radovanović se nadao da će ona shvatiti da je na isti način televizija obmanjuje svojim predstavljanjem sudbonosnih, dramatičnih, ratnih aktuelnosti.
No autor je ostao „neraskrinkan”, a RTS je nastavio u starom stilu projektovanja stvarnosti. Kad se danas pogledaju izveštaji, izjave, komentari i uopšte delovi ondašnjih „Dnevnika” – koji su za Radovanovića bili glavno polje inspiracije i reperi za oponašanje – izgleda gotovo neverovatno da su u najširoj javnosti prihvatani zdravo za gotovo.
Ne samo da im se bezrezervno verovalo, nego su uzimani kao neposredan povod za lična opredeljenja, odluke, akcije... Trebalo je da prođe nekoliko godina i da na sopstvenoj koži osete bolne posledice tuđe medijske propagande, lažnih predstava, selektivnog izveštavanja, tendencioznih tumačenja pa da gledaoci televizije – sad i uz pomoć i objašnjenja Radio televizije Srbije – shvate mehanizme manipulacije.
Kroz bolno iskustvo uviđali su sistem delovanja koristan za interese odašiljača, presudan za životna uverenja jednog i poguban po živote drugog dela primalaca poruka. Tako je praksa postupno učila gledalački narod nekim od postulata, pravila i tehnika iz teorija medijskog oblikovanja svesti.
Ali nikad dovoljno znanja za nove izazove u toj javnoj sferi. A koga (ne samo) jednom zmija ujede, trebalo bi, za svaki slučaj, ubuduće i prema gušteru da je sumnjičav. Ne može da škodi a može da znači.