medijska pismenost
banner

Adam Gopnik: Zašto ne tvitujem

20. 02. 2014 / Autor: Adam Gopnik, Izvor: BBC



Adam Gopnik, koji je prvržen svom smartphonu, nije tehnofob, ali ima nešto što ga sprečava da se pridruži revoluciji društvenih medija.

Adam Gopnik: Zašto ne tvitujem

„Ja ne tvitujem, pa, ipak, hiljade njih čekaju da nešto tvitnem“. Ova rečenica, koja bi pre nekoliko godina nagoveštavala simptomu “ludila”, rečenica pomahnitalog čoveka, sada predstavlja prostu formu priznanja. Pa dobro, to jeste oblik ludosti, ali drugačije vrste.

Siguran sam da ste razumeli šta sam mislio – iako imam tviter profil, skoro nikada ga ne koristim. Nisam siguran zašto. Delimično zato što mi se čini da u tome ima nečeg neprijatnog i samoreklamirajućeg,  a delimično zato što jednostavno nemam vremena. Moja četrnaestogodišnja ćerka ne samo da tvituje, ona razgovara u tvitovima. Na primer, ako kažem da nikada nisam sam sebe guglovao, ona odgovori: „#ĆaleOčigLaže“.

Uprkos tome, na  Tviteru imam mnogo pratilaca – ali samo zato što ih ima svako ko je čak i  marginalna „javna ličnost“. A eto,  pratioci su mi nezadovoljni jer ostaju bez tvitova.  

Međutim, nisam baš uveren  da se moje ne-tvitovanje mnogo razlikuje od stalnog tvitovanja. Vidite, ja nisam ni optimista ni pesimista kada su u pitanju društveni mediji, nisam ni entuzijasta ludista. Za mene bi se moglo reći da sam  pouzdani državni tehnolog. Uporno tvrde da je tehnološki preobražaj našeg svakodnevnog života novim spravicama ogroman, ali priznaju da im je emocionalni učinak dubiozan ostavljajući naše duše praznijim ili, u najboljem slučaju, neizmenjenim. Smatram da je istina bliža direktno obrnutom. Emocionalni efekat novih tehnoloških uređaja je neizmeran - to je kao da dobijate nove kućne ljubimce, novu decu, vukući ih za sobom kao ogroman privezak.

Ali posmatrajući stvari otvoreno i nesentimentalno, transformacioni efekat koji ovi uređaji imaju na naše živote je sasvim minimalan. Nakon što se izbace novi uređaji ili uvedu novi mediji, naši životi su upravo onakvi kakvi su oduvek i bili, izuzev nove stvari ili usluge, bez koje nam sada nema života.

Ja, na primer, ne bih mogao da živim bez svog kompjutera. Ideja o povratku na pisaću mašinu – stvarčicu sa tipkama koje kuckaju i mastiljavom trakom koja poskakuje – nezamisliva je. Dakle,  moj život profesionalnog pisca jasno je razgraničen na  eru tipkanja na pisaćoj mašini i eru komjuterske obrade teksta, ali bio sam produktivan kada sam kuckao po tipkama i borio se sa korektorom isto koliko sam produktivan i sada, kada se sve reže i lepi, a pravopis kompjuterski proverava. Najproduktivniji pisci koji su ikada živeli stvarali su pre pronalaska pisaće mašine. Da li bi Dikens ili Balzak napisali još jedan redak bez nje? Kako su i mogli? Nisu imali vremena za to. Baš  zbog njih, naša industrija je čini se duboko u hibernaciji,  a ideja energije u našem dobu više liči na stanje mirovanja. Da bih opisao odnos sa svojim laptopom,  koristim reči naklonosti – moj laptop mi treba, zavisim od njega, privržen sam mu, bio bih ucveljen da ga nema – to je više od opisa stvarne potrebe. Ne bih mogao da radim bez njega? Mogao bih, baš kao što sam i ranije radio bez njega.

 

I dok mi se moj kompjuter prosto sviđa, u svoj smartphone sam zaljubljen. Telefon čvrsto privijam uz sebe, držim ga u ruci kao talisman – preplavi me osećanje panike kada u stranom gradu shvatim da sam ga zaturio ili sam zaboravio da ponesem punjač. Ali iako mi je on promenio dane i sate, da li mi je stvarno promenio i život koji se sastoji od tih dana i ono šta postižem u njemu? Ne – do pre desetak  godina uopšte  nisam imao smartphone i u mom životu ništa nije bilo značajno drugačije… osim telefona. Nikada se nisam osećao preterano udaljen od porodice. Dobijao sam, čini se, sve potrebne mejlove. Ne samo sreća i tuga u mom životu, već i sve sitne domaće emocije, kojima mali domaći uređaji, po svoj prilici, treba da budu od pomoći, postojali su i onda u istim količinama. Razgovarao sam sa ženom isto toliko često, brinuo sam se za decu u istoj meri, sa prijateljima sam bio u vezi, ili nisam, isti broj puta. Ne samo da mi je bilo sasvim lepo pre nego što sam nabavio smartphone, nego mi je bilo lepo na potpuno isti način  - osim što tada nisam konsultovao svoj telefon svakih pet minuta. Kao i mnoge druge moderne medijske tehnologije, smartphone stvara zavisnost, a ne ispunjava stvarnu potrebu.

I ovo nas opet vraća na tviter i zašto sam nezadovoljan njime. Tviteru, koji sipa kratke javne poruke, pripisuju se zasluge za stvaranje revolucija. I baš tako, tokom arapskog proleća i ukrajinskog i iranskog zamalo-proleća, tekuće vesti prenošene tvitovima, brzo su se širile kroz mase i doprinele su u organizovanju daljih akcija. Ali zapravo, svaka popularna društvena revolucija, barem od vremena francuske revolucije, odvijala se (smatram) po istom obrascu – vladu, oslabljenu ratom ili finansijskom krizom ili oboma, zatiče  narodni otpor koji se po prvi put sastoji od članova elite i masa. Nađe se sastajalište – to može da bude trg Tahir ili francuski teniski teren, koje se okupira. Onda, u odsudnom času, vojska, kojoj je naređeno da rasturi gomilu, identifikuje se sa ciljevima i odbija poslušnost. Vlada je prisiljena da se preda. Tada najorganizovanija militantna manjina preuzima vlast, kao što se dogodilo u XVIII veku u Fransuckoj i u XXI veku u Egiptu i onda nastaje takmičenje da se vidi da li će militantna manjina uspostaviti dominaciju nad vojskom ili će vojska uništiti militantnu manjinu.  Bez obzira da li je izražen u tekstu, tvitovan, napisan na papiru ili pamfletu, tok revolucije je otprilike isti.

 Ja, doduše, imam jednu višu teoriju – iako informaciona tehnologija dobija sav glamur (većinom zato što je koriste pisci), sve prave revolucije u moderna vremena uključivale su transport, a ne informaciju. Neki dan sam slučajno pročitao pismo velikog engleskog humoriste Sidnija Smita iz XIX veka gde piše o promenama koje su se dešavale u njegovo doba. Sve te promene uključuju transport – fijakere, praobrode i, pre svega, voz: „Pre pronalaska železnice, trebalo mi je devet sati da stignem iz Tontona do Bata, a sada mi treba šest sati iz Tontona do Londona!“ Jedina druga tehnologija koju on pominje jeste... kišobran.  

To je prava istina. Činjenica da iz Njujorka u London mogu da stignem samo tokom jedne noći  promenila mi je život. U principu, za šest sati barem mogu da odjurim da intervjuišem nekog umetnika ili spasim zabludelog tinejdžera.  Činjenica da mogu da pošaljem trenutnu poruku u London trebalo bi da mi je promenila život, ali ako uporedim staro i novo, značenje se čini otprilike isto kao što je oduvek i bilo. Brzina putovanja ljudskog tela se menja, ali kada je svetovno čudo komunikacije brzinom svetlosti postignuto telegrafom pre više od jednog i po veka, svaki napredak bio je, takoreći, posredni napredak.

 

Dakle, zašto toliko volimo smartphone i tviter aplikacije? Zato što želimo da budemo u duhu vremena u kojem živimo. Nagon da pripadamo sopstvenom vremenu mnogo je snažniji od potrebe da sopstveno vreme efikasno koristimo. Moja deca konstantno šalju sms poruke. Ta operacija zahteva truda i vremena,  veštinu prstiju i, u krajnjoj liniji, neefikasna je. “To bi rešio za sekundu ako je pozoveš telefonom”, kažem. Međutim,  oni se plaše nečeg mnogo goreg od neefikasnosti. Plaše se da ne budu izdajnici svog vremena, otpadnici svoje generacije.  

Pokreće nas upravo naša želja da pripadamo sopstvenom vremenu, čiji je dokaz neobična blokada i  preventivna amnezija, koju svi delimo. Jedna stvar o budućnosti koje smo svi sa sigurnošću svesni– sa apsolutnom sigurnošću – jeste da što god se čini uzbudljivo modernim sada izgledaće najmučnije komično u budućnosti. Haštagovi i tvitovi biće oznaka uz “2014.” godinu, baš kao što su kurble na automobilu znak, možda, 1906. godine ili faks mašine devedesetih godina XX veka.  Svesni smo da ćemo se nostalgično smejati kada budemo gledali nekog kako tvituje u filmu koji se dešava u našoj epohi i ponaša se kao da je to vrlo važno, kao što se sada smejemo kada vidimo mikrotalasne rerne u filmu Američka prevara. Znamo da će nam se budućnost smejati, ali mi još uvek ne možemo da učestvujemo u tom smehu, a da se ne otuđimo od svog vremena. A biti stranac u svom vremenu je tužno. Ljudi iz ranijih epoha  koji su bili otuđeni od svog vremena – kao oni luditi i nepopustljivci – mogu da računaju na naše saosećanje, ali retko na našu naklonost. Mi volimo one koji rano usvajaju novo (mislim na stare i zakasnele usvojitelje) zato što vidimo sebe u njihovom entuzijazmu, oni su odraz naše neophodne naivnosti.

Dakle: Sada ću ustati i tvitovati možda po prvi put. Uživaću u kratkoj romansi od značaja. Hiljade njih će me, možda, pratiti. Nameravam da tvitujem ove jednostavne reči: Ništa nije stvarno.