medijska pismenost
banner

Novinari kao teroristi

25. 02. 2014 / Autor: Jelena Stevanović, Izvor: Politika



Od Vašingtona do Ankare, redakcijama je sve teže da rade jer se na njih vrši politički pritisak i prete im krivičnim, pa čak i zakonima o borbi protiv džihadista

Novinari kao teroristi

Izvukli su ga iz taksija, pretukli, i – kada je pokazao novinarsku legitimaciju – upucali. 

Vjačeslav Veremi je imao 33 godine. Nije ga sačuvala pres-kartica lista „Vremja” za koji je pisao. Njegova smrt prošle nedelje u Kijevu, za vreme krvavih obračuna između snaga reda i demonstranata, ekstreman je primer. Ali, uslovi u kojima radi sedma sila i inače se naglo pogoršavaju, i to ne samo u ratnim zonama, autokratijama i nestabilnim državama, gde su tradicionalno loši, već i u mirnim prestonicama najsnažnijih svetskih demokratija. Opasan je trend koji se stvara u SAD i Velikoj Britaniji: novinarima koji otkrivaju tajne američke vlade počinju da prete krivičnim zakonima ili da na njih čak primenjuju zakone o borbi protiv terorizma.

Izgleda neverovatno da su Britanija i Egipat posegnuli za istim rečnikom i pravnim aktima kada su nedavno krenuli u boj protiv sedme sile. U Kairu se sudi trojici novinara Al Džazirinog programa na engleskom, zbog sumnje da „ugrožavaju nacionalnu bezbednost”, sarađuju sa Muslimanskom braćom i teroristima dok „fabrikuju vesti” da je Egipat na ivici građanskog rata.

Dopisnici nemaju nikakve veze sa džihadistima. U etar su slali snimke sa ulica Kaira kada su se na njima žestoko obračunavali policija i demonstranti, mahom pristalice letos svrgnutog predsednika Muhameda Mursija.

Kairo je zaista ličio na ratnu zonu. Ono što je stvarno zasmetalo egipatskoj vladi, koja je preuzela kormilo zemlje posle vojnog puča, jeste kritika na njen račun. Kairo ne želi da novinari pišu ono što vide, čuju i primećuju već ono što njemu ide u prilog. Pri tome upada u redak apsurd: hapsi novinare optužujući ih da iskrivljuju sliku o Egiptu koji je na putu demokratije, a onda demokratiju demonstrira progonom sedme sile.

Istovremeno, vrhovni sud u Londonu presudio je da su britanske snage reda delovale sasvim u skladu sa zakonom kada su letos na „Hitrou” devet sati saslušavale i pretresale Davida Mirandu. On je za potrebe novinara Glena Grinvalda prenosio šifrovane podatke o aktivnostima američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA). To je materijal koji je Grinvald dobijao od uzbunjivača i bivšeg obaveštajca NSA Edvarda Snoudena. Bio je to novinarski materijal.

London je znao da Miranda pomaže u obavljanju novinarskog posla, da nije terorista i da sa njima nema nikakve veze. Međutim, na njega su primenili član zakona o borbi protiv terorizma. I sud je našao da je primena tog zakona bila u redu. Zvoni na uzbunu? Pravni akti namenjeni okorelim kriminalcima mogu da se primenjuju na medije, čuvare demokratije.

Miranda je izjavio da će se žaliti na presudu jer će se u suprotnom novinarstvo mešati sa terorizmom. A sudsko objašnjenje bilo je da je „posredno remećena sloboda medija” u slučaju Mirande urađena zbog višeg cilja – nacionalne bezbednosti. 

Ova sintagma postaje čudotvorna reč kojom se pravda gušenje slobode govora. Snouden ne sme da se vrati u SAD jer ga tamošnja vlada traži zbog ugrožavanja nacionalne bezbednosti. I nije jedini uzbunjivač koji je novinarima razotkrio mračne državne tajne i koji je zbog toga na meti državnih organa. Vlada predsednika Baraka Obame krivično goni šest svojih službenika i dva saradnika, koji su bili novinarski izvori u pričama o bezbednosti zemlje. 

Makar su novinari bili zaštićeni, ali izgleda da se i to menja. Zbog Prvog amandmana koji jemči slobodu govora, novinari u SAD su dosad kritikovali vladu i objavljivali njene tajne a da za to nikada nisu progonjeni. Kolege iz drugih zemalja im zbog toga zavide. Ali i tamo preti opasan presedan.

Sud je naložio autoru „Njujork tajmsa” Džejmsu Rajzenu da otkrije ko mu je bio izvor za tekst o nezakonitom prisluškivanju telefona za vreme vlade Džordža Buša mlađeg. U suprotnom – ići će u zatvor. Dobitnik „Pulicera” je dvaput objašnjavao sudijama da novinari moraju da čuvaju izvore i da on nije dužan da u ovom slučaju sarađuje sa vlastima. Bezuspešno. Zato je slučaj odneo na Vrhovni sud. Ako i vrhovna sudska instanca potvrdi presudu, eto presedana na osnovu kojeg će se od novinara ubuduće očekivati da krše sveto pravilo svoje profesije – garantovanje tajnosti izvora. To znači da će biti sve manje uzbunjivača koji ukazuju na neregularni rad vlade. 

Vašington poručuje da će Snouden i svi ostali vladini službenici koji su previše rekli morati da odgovaraju. London neće tolerisati kada redakcije odaju kako je britanska služba sarađivala sa američkom u špijuniranju više miliona ljudi. Kairo će sedmu silu naterati da plati što je u svet poslala sliku koja ne odgovara interesima režima. A iz Ankare stiže vest da je usvojen zakon koji vladi daje za pravo da bez sudske odluke gasi nepodobne sajtove. Takav je i onaj koji je javio da je jedan tajkun dobio dozvolu za gradnju u zamenu za dve vile za porodicu premijera Redžepa Tajipa Erdogana.

Vlade iznose vrlo zanimljiv argument za obuzdavanje medija. Kazniće, kažu, krivce koji su otkrili sve ono što one same nisu uspele da sačuvaju od klasifikovanih dokumenata preko demokratije do elementarnog poštenja.