medijska pismenost
banner

Dobrodošli u svet veb dokumentaraca

10. 03. 2014 / Autor: Ana Otašević, Izvor: Link



Ako je Francuska pionir u ovom domenu, to nije samo zato što postoji velika tradicija dokumentarnog filma, već i zato što država ulaže u nove medije i nove forme dokumentarnog izraza na internetu.

Dobrodošli u svet veb dokumentaraca

Producentska kuća Upijan, specijalizovana za veb dizajn, nalazi se u jednom od najživopisnijih pariskih kvartova, Belvil, između radnji sa kineskom robom i halal mesara.

Iz žive trgovačke ulice ulazi se u unutrašnje dvorište u kome se, nekoliko stepenica niže, u podrumu zgrade, nalazi firma koju je 1998. godine osnovao Aleksandar Braše. U svetu novih medija poznat je kao jedan od pionira veb dokumentaraca.

Ovaj novi žanr spaja klasičan dokumentarni pristup, čija je odlika snažan autorski glas sa mogućnostima koje pruža internet. 

Među autorima veb dokumentaraca je mnogo novinara, fotografa i filmskih reditelja koji u ovoj novoj multimedijalnoj formi nalaze neistražene mogućnosti.

Ekipu koja radi na dokumentarnom filmu upotpunjuje veb dizajner čija uloga je jednako važna kao i uloga novinara, zbog čega je njihova saradnja odlučujuća.

“Internet menja način na koji pričamo priču. Na televiziji to činimo koristeći tekst, sliku, zvuk, fotografiju ili video. U veb dokumentarcu koristimo sve to i još više,” kaže Braše za Link i kao ilustraciju pokazuje svoju najznačajniju kreaciju, film “Zatvorska dolina” (Prison valley), o zatvorskoj industriji u SAD, čiji su autori fotograf Filip Brol i novinar David Difren.

U film koji je snimljen u klasičnoj, linearnoj formi u trajanju od 60 minuta ubačeni su interaktivni sadržaji uz pomoć kodova video igara, poput mapa i baze podataka o mestu i ličnostima koje gledamo. 

Tako, recimo, dok se radnja odvija u hotelskoj sobi, možete kliknuti na gradski vodič koji se nalazi na krevetu i saznati više o mestu u kom ste.

Ako krenete u takvo istraživanje povremeno ćete dobiti predloge za smer – nešto poput road movie-a u kome sami birate pravac kretanja. Ponuđena vam je mogućnost da komentarišete, preuzimate snimke i širite ih na društvenim mrežama.

Na taj način pasivni gledalac postaje aktivni učesnik. Stvara se interaktivna zajednica, što je jedna od glavnih odlika internet kulture, a autor veb dokumentarca tako dobija uvid u odjek filma i njegovu evoluciju u vremenu.

Jedna od ogromnih prednosti interneta je što sadržaj koji se na njega postavi nije ograničen vremenom difuzije. Dok se klasičan dokumentarni film prikaže jednom ili dva puta na televiziji, veb dokumentarac je godinama dostupan u virtuelnom prostoru.

“Ovaj direktan kontakt sa publikom je ono što me motiviše da pravim veb dokumentarce. Internet je fantastičan prostor za stvaranje”, kaže Braše.

Prednost veb dokumentarca je i što video materijal može brzo da bude postavljen na internet.

To je slučaj sa projektom “Gaza/Sderot: život uprkos svemu” iz 2008. godine, na kome je Upijan radio u koprodukciji sa rediteljima i producentima iz Izraela i Palestine, kao i sa francuskom producentskom kućom “Bo travail!” koja radi na dokumentarnim filmovima.

Portreti stanovnika palestinskog i izraelskog grada, njihova svakodnevica u senci pretnje od vazdušnih napada sa jedne i raketnih napada sa druge strane, postavljani su na internet dan pošto su snimljeni.

Paralelne priče su urađene u nelinearnoj formi. Kratke hronike od po dva minuta postavljane su tokom deset nedelja jedna naspram druge zahvaljujući podeljenom ekranu na čijoj pozadini je google mapa dva grada koje deli svega nekoliko kilometara i više od pola veka nerešivog sukoba.

“U svakom trenutku možemo da pređemo iz jednog grada u drugi zahvaljujući podeljenom ekranu, što u stvarnosti nije moguće. Ideja je da se ova dva mesta stave u istu ravan i da se prikaže život njihovih stanovnika i sličnosti koje među njima postoje, uprkos svim teškoćama”, objašnjava Braše.

Gledalac tako može da bira hoće li da prati svedočanstva žitelja jednog ili drugog grada od početka do kraja ili da, jednim potezom miša, čas gleda jedne, čas druge i tako sazna šta se u isto vreme događalo na dve različite strane.

“Radnja može da se prati i hronološki, iz dana u dan, a možete i da se zaustavite na nekom liku i da vas udalji od glavnog toka priče. Na taj način se ovaj dokumentarni film otkriva iz različitih uglova, prema interesovanju, željama i stepenu učešća svakog posetioca”, kaže naš sagovornik.

Ovaj film, prvi veliki uspeh Upijan-a u žanru veb dokumentarca, do danas je videlo osam miliona osoba.

Za razliku od televizije internet je medij koji podrazumeva potragu za sadržajem koji nas interesuje.

“Refleks nije isti kao kada upalite televizor. Posetioci sajta moraju da načine napor da vas pronađu. Zato publika nije ista, pa ni broj posetilaca”, kaže Braše.

Veb dokumentarci još nemaju gledanost kakvu postižu televizije, što ne znači da se ovaj odnos neće ubrzo promeniti, kao što je već slučaj sa internet izdanjima pojedinih velikih svetskih štampanih medija koji prvi put u istoriji beleže veći broj poseta na sajtu od broja prodatih primeraka štampanog izdanja.

Potencijal leži i u specifičnoj prirodi distribucije preko interneta, koja se odvija preko društvenih mreža i youtub-a, gde pojedini video snimci beleže i desetine miliona poseta.

Za sada, međutim, još ne postoji ekonomski model za finansiranje veb dokumentaraca. Ako je Francuska pionir u ovom domenu, to nije samo zato što postoji velika tradicija dokumentarnog filma, već i zato što država ulaže u nove medije i nove forme dokumentarnog izraza na internetu, preko Nacionalnog filmskog centra koji pomaže filmske i audiovizuelne projekte u najširem smislu ali i preko regionalnih fondova.      

Sredstva za podršku autora kojima raspolaže ovaj centar dolaze od poreza u filmskom i audiovizuelnom sektoru koji je u Francuskoj izuzetno dinamičan. Za ubiranje ovog poreza država ima jednostavno objašnjenje: firma koja zarađuje od prikazivanja filmskih i audiovizuelnih dela, treba da doprinese njihovom finansiranju, u skladu sa profitom koji ostvari.

Osim ovog centra veb dokumentarce finansiraju i televizije, među kojima prednjače Francuska televizija, koja je prethodnih godina razvila odsek za nove medije, i kanal Arte.

“’Gaza/Sderot’ je koštao 216 000 evra, a najveći deo je finansirao Arte. Produciranje veb dokumentarca je isto kao i u slučaju televizijskog dokumentarca, ali je način eksploatisanja drugačiji. Kad se film nađe na internetu manje su mogućnosti za njegovu komercijalnu eksploataciju nego što je to slučaj sa klasičnim filmovima za koje postoji tržište”, objašnjava Braše.

Njegov studio nastavlja da ulaže u dokumentarne projekte zahvaljujući zaradi od glavne aktivnosti, veb dizajna, gde su mu klijenti i velike medijske kuće - radio Frans enter i francuska novinska agencije AFP.

U međuvremenu Braše i Upijan su stekli međunarodnu reputaciju o čemu svedoče i brojne konferencije o novim medijima na kojima gostuje osnivač agencije, od kojih je jedna nedavno održana u Beogradu. Za Brašea, u pitanju je čitavo jedno tržište:

“Svi su shvatili da je internet sektor koji se razvija neuporedivo brže nego televizija. To pokazuje i budžet za razvoj veb-a koji raste iz godine u godinu. Francuska i Kanada su do sada prednjačile u formi veb dokumentarca, ali narednih godina ćemo biti svedoci izuzetnih produkcija iz SAD, Holandije, Velike Britanije.”

Žerom Kazadije: Više prednosti nego mana

Francuski veb dokumentarac “Tim snova”(Dream team) posvećen najboljem američkom košarkaškom timu svih vremena, još jedan je primer novog pristupa novinarstvu kroz multimedijalne forme, naročito atraktivne mlađoj publici.

Njen autor je novinar najznačajnijeg francuskog sportskog lista “Ekip”, Žerom Kazadije, koji je svoje poznavanje NBA lige i njenih najvećih zvezda preneo u veb dokumentarac, uz tehničku podršku produkcijske kuće Upijan. Zašto se odlučio baš za ovaj žanr?

“Hteli smo da se obratimo različitim generacijama, mlađima, koji ne poznaju ovu ekipu, i starijima, koji znaju šta je ostvarila”, odgovara Kazadije za Link.

Film je snimljen kao klasičan dokumentarac, intervjuisane su zvezde poput Majkla Džordana, Medžika Džonsona i Larija Birda i koriščeni su arhivski snimci, za koje su otkupljena prava po nešto nižoj ceni nego kada je reč o televizijskom dokumentarcu.

Veb dizajneri su na kraju svakog poglavlja dodali interaktivne bonuse - delove intervjua koji su ispali iz glavnog toka priče, poput onoga u kome Medžik Džonson govori o svojim akcijama za preobražaj getoa ili Lari Bird o tome šta radi u Indijanopolisu. Tu su i delovi iz filma Spajka Lija o Majklu Džordanu i mogućnost da ljubitelji košarke od ponuđenih 60 najvećih imena američke košarke naprave svoj tim snova.

“Na veb dokumentarcu ima više posla nego na klasičnom dokumentarnom filmu jer je potrebno napraviti grafički homogenu celinu, navigacija mora da se odvija glatko. Uprkos tome nalazim više prednosti nego mana”, kaže Kazadije.

On veruje da mu je ova forma omogućila lakši pristup velikim zvezdama američke košarke koje su pristale da daju intervjue besplatno, što često nije slučaj kada je u pitanju televizijska produkcija.

“Objasnili smo im da njihov lik neće biti korišćen u komercijalne svrhe, što je njihova najveća bojazan, i da će ovaj veb dokumentarac zbog zaštite autorskih prava biti dostupan samo u Francuskoj. Pristali su jer svi znaju da se danas ne zarađuje na veb-u”.

U toku realizacije filma autori su se suočili sa problemom autorskih prava na internetu za arhivski materijal koji su tražili od Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Nakon dugih pregovora uspeli su da dobiju pet minuta arhivskog materijala. To je prvi put da je Međunarodni olimpijski komitet pristao da se njihovi snimci nađu na internetu. Kazadije se nada da će to ubuduće olakšati posao njegovim kolegama koji žele da postave arhive na internet:

“Jednom kada stavimo snimke na internet neko može da ih kopira i preuzme. Ali, video snimci Dream team-a sa Olimpijskih igara su već na youtub-u, pa smo im objasnili da bi bilo šteta da ih nemamo u našem filmu.”

Čitav projekat koji je trajao tri godine finansirao je list “Ekip”.

“Za sada nema ekonomske računice, ali internet polako preuzima primat nad televizijom i pisanim medijima. Veb dokumentarce još uvek finansiraju mediji koji su u stanju da ulože u produkciju. U mom slučaju to je list u kome radim. Danas je važno da pokažemo da možemo da budemo višestrani medij, kako štampani, tako i televizijski i internet medij, tako što ćemo praviti raznovrstan i komplementaran sadržaj”.

“Postoji čitava nova dimenzija u pristupu dokumentarnom filmu na internetu koju vredi istražiti i iskoristiti”, kaže Kazadije.

Od sredine juna, kada je postavljen na internet, film je videlo 700.000 posetilaca, od kojih je 5 000 napisalo komentar na tviteru.

Očekuje da će broj poseta biti veća nakon prikazivanja televizijske verzije dokumentarca na novom TNT kanalu koji ova medijska grupa otvara u decembru.

Animirani dokumentarac

Kratkometražni animirani filmovi Bastijana Diboa ilustruju evoluciju žanra dokumentarnog filma koja briše granice između dokumentarnog, fikcije, crteža i animacije.

Poput mnogih njegovih vršnjaka i ovaj mladi Francuz je odrastajući na tmurnom severu zemlje sanjao da otputuje u daleke sunčane predele.

Sa prvog većeg putovanja od Francuske do Istanbula, gde je stigao autostopom, doneo je gomilu crteža sa idejom da objavi ilustrovani dnevnik putovanja, ali nije uspeo da nađe izdavača. Nakon drugog većeg putovanja na Madagaskar, gde je proveo deset meseci, upisao je prestižnu školu za 3D animaciju “Supinfocom” u Arlu, na jugu Francuske, u kojoj je naučio kako da od svojih crteža napravi film.

Njegov prvi animirani putopis sa Madagaskara bio je jedan od najgledanijih kratkometražnih filmova na svetu 2010. godine, a naredne godine je nominovan za Oskara!

“Testirao sam razne tehnike i došao na ideju da uradim putopis kroz animaciju. Ova tehnologija postoji već desetak godina, a ja sam je primenio u domenu putopisa”, kaže za Link.

Da li je nominacija za Oskara nešto promenila u njegovom životu?

“Počeli su ozbiljno da me shvataju”, kaže uz osmeh, dodajući da je posle ovog neočekivanog uspeha bio zatrpan ponudama.

Bastijana smo zatekli u studiju pariske produkcijske kuće “Sakerblu” koja se specijalizovala za produkciju kratkometražnih i animiranih filmova. Sa ekipom od petnaestak saradnika, među kojima su slikari, producenti, 3D animatori, upravo završava novu seriju kratkih animiranih filmova za TV kanal Arte. Reč je o dvadeset portreta od po tri minuta u formi intervjua sa ljudima različitih nacionalnosti, koji su urađeni u duhu putopisa sa Madagaskara. Na kompjuterima su 3D modeli u koje grafičari ubacuju teksturu. Modeli intervjuisanih ličnosti urađeni su zahvaljujući specijalnim senzorima koji su zakačeni za telo sagovornika tokom intervjua.

Njihovu priču ilustruju animirani prizori zemalja i događaji o kojima govore.

“Nismo putovali u sve ove zemlje već smo našli sagovornike u njihovoj dijaspori u Parizu. Prizori o kojima je reč su plod naše vizije, ali smo se prethodno dobro dokumentovali”, objašnjava nam autor.

Nešto poput lažnog dokumentarca?

“Skoro da je tako, ali sve je ipak dokumentovano. Imali smo sedam meseci da uradimo 60 minuta animacije pa nismo mogli da posetimo sve ove zemlje. To je ogroman posao! Na jednom dugometražnom animiranom filmu od 90 minuta obično radi 150 ljudi tokom tri godine, a nas je šesnaestoro!”

Razvoj digitalne tehnologije potpuno je izmenio filmsku i audiovizuelnu industriju poslednjih godina, dajući sasvim novu dimenziju animiranom filmu. Francuska, u kojoj postoji duga tradicija animiranog filma, prva je u Evropi i treća na svetu po produkciji animiranih filmova, iza Sjedinjenih država i Japana.

“U Francuskoj je interes za animaciju sve veći. Imamo odlične autore i veliku podršku državnih institucija”, kaže Diboa.

Na razvoj ovog žanra, u kojoj se mešaju dokumentarac i rekonstrukcija stvarnih događaja, presudan uticaj su imali dugometražni animirani filmovi “Valcer sa Basirom” izraelskog reditelja Arija Folmana iz 2008. godine i “Persepolis” iz 2007. godine, Vensana Paronoa i Maržan Satrapi, urađen na osnovu njenog autobiografskog stripa o odrastanju u Iranu.

Ovi autorski filmovi koji pomeraju žanrovske granice su dobar primer kako se korišćenjem animacije u tretiranju dokumentarnog sadržaja postiže jedinstvo forme i koherentnost priče.