medijska pismenost
banner

Domaći na Fejsbuku umesto u fascikli

20. 03. 2014 / Autor: Denis Kolundžija, Izvor: Dnevnik



Internet je u Srbiju ”došao” 1995. Te godine su rođeni učenici današnjeg četvrtog razreda srednje škole. Dakle, imamo situaciju da je čitava populacija učenika rasla paralelno sa razvojem interneta.

Domaći na Fejsbuku umesto u fascikli

Njima je internet medij kao i svaki drugi, kao nama nastavnicima televizija ili radio. Nije bitno da li mi priznajemo Fejsbuk ili ne, da li je dobar ili ne, bitno je da danas imamo situaciju da se nastavnici i učenici nalaze u paralelnim svetovima i samo se ponekad sretnu u učionici.

Reči su ovo Zorana Milojevića, profesora Računarstva i informatike u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Boru, koji ne samo da je prepoznao problem obrazovanja u Srbiji, već pokušava i da nađe rešenje. Ono možda zvuči kao „ako ne možeš da ga pobediš, ti mu se prdruži”, ali zapravo se radi o rešenju koje ima potencijal da donese benefit obema stranama, te da u učionicama, koliko je moguće, ukloni paralelizam „svetova”.

“Raskorak u načinu života učenika i nastavnika, koji je nekada bio samo generacijski jaz, danas stvara i tehnološki jaz, koji definitivno utiče na ponašanje, učenje i način rada u školi. Na generacijski jaz ne možemo da utičemo, ali na tehnološki i te kako možemo”, kaže Milojević u razgovoru za „Dnevnik”.

On stoga iz sve snage podržava ideju o širokoj primeni IKT u nastavi jer drži da je njihovo korišćenje jednostavno i učenicima i nastavnicima, a uz to i lako dostupno svima.

“Na časovima jedva stižemo da realizujemo propisane sadržaje i svi smatramo da nam treba više časova nastavnih predmeta”, navodi Milojević. “Ne možemo da zadržimo učenike nakon časova u školi da bismo realizovali ono što smo propustili. Ali zato možemo da im se pridružimo na društvenim mrežama i da to vreme koje tamo provode iskoristimo da dopunimo našu nastavu”.

Kako objašnjava, to vreme koje učenici provedu na društvenim mrežama uglavnom se troši na gledanje i lajkovanje slika, na ćaskanje sa vršnjacima, postavljanje video klipova … dakle, konstatuje, ništa korisno.

“To beskorisno vreme možemo iskoristiti za našu nastavu ili tako što bismo im zadavali domaći zadatak ili tako što bismo uradili neko istraživanje sa učenicima. Jednostavno, nekako moramo iskoristiti tu činjenicu da su nam učenici na jednom mestu – na društvenim mrežama”.

To u praksi izgledalo ovako: nastavnik učenicima na zatvorenoj grupi na Fejsbuku postavi anketu u vezi sa narednom lekcijom koja je predviđena za obradu, ostavljajući učenicima da iznesu mišljenje o sadržaju te lekcije. Pošto je uvod u lekciju gotovo odrađen na Fejsbuku, čas može da počne od središnjeg dela.

“Ako bismo sve ovo radili na času, dakle podelili im odštampanu anketu i sačekali da je oni popune i da nam vrate, zatim sistematizovali podatke da bismo dobili rezultate, izgubili bismo 10-15 minuta od časa, tako da bi nam ostalo 30 minuta”, kaže Milojević. “Ovako, kada smo to odradili na Fejsbuku, ostaje nam na raspolaganju ceo školski čas. Mogu se smisliti i domaći zadaci na Tviteru, istraživanja na Jutjubu, a da ne pričam na pismenim zadacima preko Votsapa. Ograničenja nema. Pri tome, za ovu aktivnost nam nije potreban računar ili projektor u učionici, niti bilo kakva skupa naprava; jednostavno, model je lak za primenu jer velika većina učenika ima naloge na društvenim mrežama”.

Obogaćivanje nastave aktivnostima na društvenim mrežama donosi odličnu povratnu informaciju od samih učenika. Oni, ističe naš sagovornik, jedva čekaju da na Fejsbuku ili Tviteru dobiju novi zadatak. Mnogo lakše ga rešavaju, jer u drugim tabovima na internet pregledaču im je otvorena Vikipedija a otvoreni su im i prozori za ćaskanje i komunikaciju sa drugarima.

“To je realan grupni rad koji funkcioniše preko društvenih mreža. U učionici na grupnom radu uvek imate one koji čekaju da ostali urade, dok je ovde slučaj da svako želi prvi da reši zagonetku koju ste postavili na Fejsbuku, da pronađe skrivenu poruku u spotu Ekatarine Velike na Jutjubu ili da pronađe skriveno blago preko Gugl mapa sitema na osnovu ”tajne” mape koju ste im dali na času. To je njihov prostor i njihovo okruženje. Uostalom, kada uporedite sumornost naših učionica i kabineta sa onim što dobijate preko internet čitača, jasno je šta je primamljivije”.

Zoranov kolega Saša Popović, nastavnik u Osnovnoj školi „Dušan Radović” u Nišu, pre tri godine je snimio i objavio na Jutjubu 330 klipova u kojima je detaljno i postupno objasnio načine rešavanja zadataka iz zbirke za matematiku. Reakcije učenika na ovakav nastavni materijal bile su, pogađate, veoma povoljne, što potvrđuje podatak o tome da su „matematički” klipovi na Popovićevom Jutjub kanalu pregledani više od šest miliona puta.

“Mogli su da uče kad su hteli, tempom koji njima odgovara i na platformi koja je njima poznata. I to potpuno besplatno”, priča Popović. “Iako, bar u početku, to naizgled nije bilo logično, i veliki broj nastavnika matematike je upućivao svoje učenike na ove video materijale i tako sebi olakšao posao jer je na časovima previđenim za pripremu završnog ispita razrađivao koncepte umesto da se bavi rešavanjem konkretnih zadataka iz zbirke”.

Popovićeva ideja delom jeste bila utemeljena u nameri da priđe svojim učenicima, odreda „digitalnim urođenicima”, ali je istovremeno i za njega, kao predavača, predstavljala spasonosno rešenje. Popović smatra da je ovakva vrsta pomoći, usto veoma efektivna, učenicima potrebna i iz drugih predmeta. Na tom polju, primećuje, poslednjih godina načinjen je pomak, ali se sve i dalje svodi na entuzijazam pojedinih nastavnika. 

“Ali moramo konačno da shvatimo da smo i mi, nastavnici, učili školu u drugom sistemu i drugom vremenu, slobodno mogu reći i drugom svetu, i da naši učenici na taj svet gledaju kao mi na praistoriju”, zaključuje Zoran Milojević. “Mislim da je vreme da se trgnemo i da razmišljamo o sredstvima koja opravdavaju cilj, jer očigledno je da ovako kako je sada - nije dobro. Moramo da promenimo mišljenje o tome kako je nekada sve bilo bolje, jer čak i da jeste, to ne pomaže našim učenicima”.