Najčitanije
Najnovije
Veza između nasilnih video igara i nedostatka empatije
27. 06. 2014 / Nik Bilton, Izvor: bits.blogs.nytimes.com
Paljba iz automatskih pušaka je odjekivala zgradom, a zidovi su se tresli od eksplozija. Ne, nisam prisustvovao oružanoj konvenciji, bio na strelištu ili u improvizovanom ratu. Nalazio sam se na godišnjem sajmu elektronske zabave, poznatom kao E3.
Zbog pucnjava koje se događaju zabrinjavajuće često u školama, tržnim centrima, bioskopima i na ulicama širom Amerike, ljudi se opet pitaju da li video igre doprinose sve većem oružanom nasilju i da li igre u kojima je igrač i strelac imaju poseban uticaj na ljude – obično one mlađe – koji pate od mentalnih bolesti zbog kojih su skloniji nasilnom ponašanju?
Takva pitanja ne mogu da se izbegnu u halama u kojima se održava E3 i gde se pištolji igračke nalaze posvuda, a imaginarno razaranje se podstiče.
U igrama sa igračima pucačima, sam igrač nosi oružje u nekoj vrsti sukoba u video igrici. Taj sukob može da bude simulacija ratišta, kao što su plaže Normandije na dan D, ili simulacija nasilja na gradskim ulicama, a ponekad igrač ima ulogu zlikovca, čija su meta policajci ili nesrećni radnici u banci koju treba opljačkati.
Obe masovne pucnjave u Njutaunu u Konektikatu i u Aurori u Koloradu počinili su, poslednjih godina, mladići koji su redovno igrali igrice sa igračima pucačima. Međutim, s druge strane, desetine miliona mladih igraju ove igre i nikada ne učine ništa nasilno.
Rezultati studija o uticaju nasilja iz video igrica, koje su uradili istraživački instituti, univerziteti i psiholozi, nisu ubedljivi. Za navodno svaki izveštaj u kojem se tvrdi da su video igre uzrok pucnjave u stvarnom životu postoje drugi izveštaji koji pobijaju te tvrdnje.
Međutim, u novim psihološkim studijama se navodi da zbog sve većeg realizma nasilnih igara, stalno igranje video igara može da vodi desenzitizaciji kada je u pitanju nasilje u stvarnom životu.
„U istraživanju se jasno tvrdi da su ljudi, koji su više izloženi nasilnim video igrama tokom dužeg vremena, iskazali manju empatiju prema nasilju“, kaže Dr. Džini Brokmejer, dečji klinički psiholog i profesor emeritus na univerzitetu u Toledu. „U početku su svi prestravljeni stvarima koje vide, ali ne možemo zadugo da održimo taj stepen uzbuđenja. Svako postaje manje osetljiv“.
Brokmejerova je napisala esej, koji će biti objavljen kasnije tokom leta, gde se objašnjava kako nasilne slike umrtvljuju delove mozga, koji su zaduženi za empatiju, kada su im tinejdžeri izloženi duže vreme.
Esej će uslediti nakon studije sa kanadskog univerziteta Brok, koja je objavljena u februaru, a u kojoj se zaključuje da deca, koja igraju nasilne video igre tokom dužeg perioda, nisu moralno zrela kao njihovi vršnjaci. Istražioci veruju da obilje nasilnih slika lišava dete osećaja za empatiju prema ljudima koji su se našli u sličnim situacijama u stvarnom životu.
Ali dok je u studiji usporeno moralno sazrevanje tinejdžera koji igraju igre dokazano, nije ipak utvrđeno da li se isti efekti javljaju i kod ljudi koji igraju igre pucača dva sata dnevno, jednom nedeljno ili neko drugo određeno vreme.
Postavljanje pitanja o nasilnim igrama, na koje psiholozi pokušavaju da pronađu odgovore, smatra se neprihvatljivim na konferencijama o video igrama. Kada bih prišao prisutnima i programerima na konvenciji E3 i pitao da li postoji dokaz koji dovodi nasilje u video igrama u vezu sa stvarnim nasiljem ili čak da li bi porazgovarali o takvoj povezanosti, većina ljudi je jednostavno reagovala podsmehom.
„Ha – hm, ne“, rekao je jedan mladić podrugljivo i zakolutao očima pre nego što se vratio svojoj igri sa igračem pucačem.
Ljudi su primećivali da su se masovna pucanja dešavala i pre video igara. A pištolji i nasilje su deo video igara još od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, kada je objavljena originalna i veoma pikselirana video igra Gun Fight (Oružana borba) u kojoj učestvuju dva strelca koji se bore pod arkadama.
Međutim, teško je tvrditi da ne postoji izvesna desenzitizacija nakon što provedete celi dan na sajmu E3. Na glavnom ulazu u sajamski centar u Los Anđelesu, gde je konferencija održana, ljudi su čekali u redu da bi isprobali novu video igru PayDay 2 (Dan isplate 2). U se ovoj igri udružujete sa prijateljima kako opljačkali banku, a ubijanje policajaca čini veliki deo onoga što sledi.
Dok sam gledao igrače kako snajperima i pištoljima rešetaju pandure i stražare, stigla je vest da se u Las Vegasu stvarno dogodila pucnjava u kojoj su dva policajca i tri civila (uključujući i dva učesnika pucača) izgubili život.
Pitao sam Almira Lista, menadžera odnosa sa investitorima u Studiju Starbreeze, gde je napravljen PayDay 2, da li se na bilo koji način oseća nelagodno što je napravio igru u kojoj se promoviše ubijanje policajaca.
„Ako razmislite, opravdanje možete da nađete za sve; mislim da ovde ne postoji povezanost“, rekao je. „U Švedskoj, odakle dolazim, takve stvari se ne događaju, a mi igramo iste video igre“.
Nakon pucnjave u mestu Sendi Huk u Konektikatu, kada se saznalo da je Adam Lanca bio ljubitelj igara sa pucačima, uključujući i popularnu vojnu igru Call of Duty (Dužnost zove), predsednik Obama je poručio Kongresu da konačno istraži da li postoji povezanost između igara i oružanog nasilja.
„Kongres treba da finansira istraživanje o uticaju video igara na mlade“, rekao je. „Nemamo koristi od neznanja. Nemamo koristi od nepoznavanja nauke“. Pa ipak, godinu dana kasnije još uvek definitivno ne znamo da li postoji veza između ovo dvoje.
A oružano nasilje u stvarnom svetu – i u svetu igara – se nastavlja.
